АНИЦА САВИЋ РЕБАЦ, Вечери

I

У зиму позну, у пролеће рано,

Кроз голе гране великих вртова мени пролеће једно

Махаше, пролеће лако и дивно,

Из онога ведрог небесног кута.

У првој мајској ноћи

Свег' га је расуо модри велики ветар Маја

Моћним крилима росним, кроз старо широко дрвеће.

Сада, у пролеће позно, у лето рано,

Из запада сивог, из маглених велова вечерњих дубоких

мора

Спасавам наду која се у њима дави,

Срце ми се на њу смиловало.

И чујем блажене лаке звуке, слађе од икоје људске речи –

Из којих дубина диже сад своју песму кос?

II

Вечери волим, прожете мирисом свежим и снажним,

Мирисом поља и дахом домаћих видокруга,

Кад ветар игра свеж под величанственом тајном

Раширених облака, и струји, лак и сјајан,

Над путима дугим и браздама поља.

Дижу се крила облака и птица,

Струје таласаве траве, путују с ветром мирисним,

Вечерња поља нишу жетву сновȃ.

Слика: Вјачеслав Хабиров

III

Заборављени сне мој их младих дана!

Кад год се вратим са путева даљних

пољима завичаја где сам те снивала некад,

С пространим дахом равница и ти ми снова душу

преливаш.

Тако се сан који снивасмо ноћу, заборављен у животу дана,

Враћа у душу чим спустимо главу на узглавље.

Где су нежности мог сна? Ја их расух негда

У ветрове благе и боје вечерње.

Но оне су гнездо свиле скривено

Мед валима поља, и струје емоције вечне се дижу

Отуд у вечери жарке, и цео се предео нежно спушта

На душу моју, као мрежа миловања.

Где су речи мог сна? Ја сам их писала негде по води.

Но река мог завичаја је сетву сачувала лаку,

И свакога лета, за мене само,

По валима њеним се њихају широм,

Перуникȃ огњеви модри, цветови воде и сунца.

Најлепше песме Анице Савић Ребац, предговор и избор Братислав Р. Милановић, „Ариадна“, Београд, 2010.