У ово јутро априлско, пуно суза и тужна сунца,
Бојажљиво сам походила земљу свога пролећа,
И видела сам где цветају зоре неизречне
Што осветљавају моју младост, видела дрхтаве
бескраје снова
Запаљене као сунцима цветним крунама са срцем
живим:
О лале од црвена кристала, перунике беле ко
звездани велови,
Цветови сунца и љубави, цветови плави и златни,
цветови звезданих бескраја,
О, како сам тужна кад палите снова лучеве у мојој
души!
Сребрна звона бледа с мирисом земље у првом
врењу,
Буђење рана што поново тону, у тешке облаке,
Па модре сасе априлских ведрина
Тихе маргерите у бездану морске траве,
И пламене купе и гроздови свилни
И гране јабука у цвету, сан ми отвараху чудне
бескраје:
Небесне стазе ме завале, с обрицањем једва
подношљиве среће.
Најлепше песме Анице Савић Ребац, предговор и избор Братислав Р. Милановић, „Ариадна“, Београд, 2010.
Нема коментара:
Постави коментар