Сава Шумановић, Поглед кроз лук ружа (1916) |
„Уметност је света“, „света
уметност“ — ма колико то било
опште место, у њему ипак постоји неки смисао, и ипак један од хиљаду људи мисли
о ономе што говори и говори оно што мисли.
Томе једном од хиљаде који свесно доказује светост
уметности – ја се обраћам.
Шта је светост? Светост је стање супротно греху, наше време не зна за
грех, наше време појам греха замењује појмом штетности. Дакле, за атеисту не може бити
речи о светости уметности, он ће говорити или о корисности уметности, или о
лепоти уметности. Отуда су, настојим на
томе, моје речи упућене само онима за које — Бог — грех —
светост — постоје.
Ако атеист буде говорио о узвишености уметности, онда
ће се моје речи делимично односити и на њега.
ШТА ЈЕ УМЕТНОСТ
Уметност је исто што и природа. Не тражите у њој
друге законе осим сопствених (не тражите непостојећу уметникову самовољу,
тражите само законе уметности). Можда је уметност само — огранак природе
(вид њеног стваралаштва). Сасвим сигурно: уметничко дело је дело природе,
рођено као и она, а не направљено. (А читав рад на остварењу? Али и земља
ради, француско „la terre en travail.“ Зар сáмо рођење није рад? О
жени и уметнику који носе своју ствар сувише се често говорило да бих настојала
на томе: сви то знају — и сви тачно знају).
У чему је разлика између уметничког дела и дела
природе — песме и дрвета. Ни у чему. Ко би знао којим путевима труда и
чуда — тек, оно постоји. Јесам!“
Значи, уметник је земља која рађа, која рађе све. У
славу Божју! А пауци? (има их и у уметничком делу). Не знам у чију славу,
и мислим да овде питање није у слави, већ у сили.
Је ли природа света? Није. Је ли грешна Није. Али, ако
је уметничко дело такође дело природе, зашто онда песми постављамо захтеве а
дрвету — не, у крајњем случају само нам може бити жао — што
криво расте.
Зато што је земља-родиља неодговорна, док је
човек-стваралац — одговоран. Зато што земља-растиља зна само за једну
вољу: за растењем, а у човеку мора постојати воља за растењем доброг које
познаје. (Карактеристично је да је порочно само чувено „индивидуално“:
лично; порочног епа, као ни порочне природе, нема).
Није земља појела јабуку у рају, појео ју је Адам.
Пошто је није појела — она не зна, он ју је појео — и зна; а ако
зна — одговара. И пошто је уметник човек а не чудовиште, скелет надахнут
животом а не коралски спруд — он је одговоран за дело руку својих.
Значи, уметничко дело је исто што и дело природе, али
оно мора бити просветљено светлошћу разума и савести. Тада оно служи добру, као
што служи добру воденични точак. Али, рећи за свако уметничко дело да је
добро, исто је што и рећи за сваки поток да је користан. Некад је
користан, а некад штетан, и то много чешће — штетан.
Добро је када га узмете у руке (тј. себе).
Морални закон се трансформише у уметности, али хоће ли
икад од најамника, исквареног толиким господарима, испасти војник Правилне
војске?
Марина
Цветајева, Изабрана дела Марине Цветајеве, О УМЕТНОСТИ И ПЕСНИШТВУ, ПОРТРЕТИ
(друга књига, стр. 5-6) СКЗ, Народна књига, Београд, 1990.
Превела:
Милица Николић
Преузето са блога
Александра Мирковића:
Нема коментара:
Постави коментар