 |
| И. Рјепин, Литија у Куртској губернији (1880-1883) |
Имам свој посебан поглед на стварност у уметности, и оно што већина назива готово фантастичним и изузетним представља за
мене понекад саму суштину стварности. Свакодневне појаве и уобичајено
гледање на њих за мене нису још реализам, већ напротив. – У сваком броју новина
наилазите на извештај о најреалнијим и о најзамршенијим чињеницама. За наше
писце оне су фантастичне, али они се не баве њима, међутим, оне су стварност,
јер су чињенице. А ко ће их уочавати, објашњавати и записивати? Оне су честе и
свакодневне, а не изузетне. Но шта ће се догодити ако дубина идеје наших
уметника не надвлада у изражавањима њихову дубину мисли, на пример, Рајског (Гончарова)?
Ко је Рајски? Опет је на дневном реду, по обичају, псеудоруска црта да човек
почиње све, планира нешто велико, а не може да заврши готово ништа. Какво старо
схватање! Каква отрцана и празна мисао, чак потпуно нетачна! Клеветање руског
карактера још за време Бјелинског. И какав ситан и низак начин мишљења и
продирања у стварност. И све једно те исто. Тако ћемо целу стварност пустити да
пролази поред нас.
1869. г. Писмо Н. Страхову.
Зато ја и пишем романе, да бих измишљао.
1876. г. Пишчев дневник.
Што се тиче ваше намере да извучете из мог романа Злочин и казна драму, с тим се, наравно, потпуно слажем, прихватио
сам као правило да такве покушаје никада не ометам; но не могу да вам не
скренем пажњу на то да слични покушаји готово никада нису успевали, бар не у
потпуности.
Постоји некаква тајна уметности по којој епска форма никада није адекватна
драмској. Чак верујем да за разне облике
уметности постоје и одговарајуће поетске мисли, тако да једна мисао не може
никад бити изражена у другој форми, која јој не одговара.
Друга је ствар ако ви што је могуће боље прерадите и измените роман, а
сачувате само једну, било коју епизоду, да бисте је прерадили у драму, или,
узевши првобитну мисао, потпуно измените сиже...
1872. г. Писмо В. Обољенској.
Ту (у Великом инквизитору) даје
се нешто управо супротно горе израженом погледу на свет, не по тачкама, него,
тако речи, у уметничкој слици. То је оно што ме и забрињава, тј. да ли ћу бити
разумљив и да ли ћу бар донекле постићи циљ. А ту су, поврх свега, још и
обавезе уметности: требало је представити фигуру скромну и узвишену, док је
живот пун комичности и узвишен је једино у свом унутрашњем смислу, тако да сам,
хтео-не хтео, због захтева уметности, био принуђен да се у биографији свога
монаха дотакнем и најбаналнијих страна, како не бих нашкодио уметничком
реализму. Затим, постоји неколико поука
монаха против којих ће се дићи велика галама да су апсурдне, пошто су сувише
занесењачке; наравно, апсурдне су у свакодневном смислу, али су у другом,
унутрашњем смислу, изгледа, оправдане.
1879. г. Писмо К. Победоносцеву.
За роман (Јадни људи) налазе да
је развучен, а у њему нема ни једне сувишне речи. У мени виде нову оригиналну струју (Бјелински и остали), која се
састоји у томе што ја стварам путем анализе, а не синтезе, тј. ја идем у дубину
и, испитујући атоме, проналазим целину; Гогољ, пак, узима одмах целину и
због тога није тако дубок као ја.
1846. г. Писмо М. Достојевском.
(Превела Неда Николић-Бобић)
Рађање модерне књижевности:
роман, приредио Александар Петров, Нолит, Београд, 1975, стр. 21-22.
Нема коментара:
Постави коментар