Била би
блисфемија тврдити да се Бог може очитавати свуда само управно не у људској
Души. Зацело, ватрена искреност односа између Бога и Душе унапред искључује
свако омаловажавање Душе. Можда би било сувише, говорити о сродном односу; али
у сваком случају Душа y себи мора имати могућност односа, то значи еквивалент
бићу Бога, иначе никад не би могао бити остварен однос.
*
Нисам ја
неоправдано приписао Души религиозну функцију, већ сам само изнео чињенице,
које доказују, да је Душа „naturaliter
religiose“, то значи да поседује
религиозну функцију: једну функцију, коју нисам ја уметнуо или упозорио на њу,
већ која се од саме себе продукује, а да није потакнута на то било каквим
мишљењима или сугестијама. У једној просто трагичној заслепљености многи
теолози не увиђају да се не ради о томе да се докаже постојање светлости, већ о
томе, да има слепих, који не знају, да би њихове очи могле нешто видети.
Требало би управо једном запамтити да ништа не користи славити светлост и о њој
проповедати, ако је нико не може видети,. Напротив, било би потребно да се
човек научи вештини гледања. Па опште је познато да сувише њих није у стању да
успостави везу између светих фигура и своје властите Душе; то значи они не могу
да виде, да и колико одговарајућих слика дрема y њиховом сопственом несвесном.
Да би се омогућио овај унутрашњи поглед, мора да се ослободи пут ка томе, моћи
видети. Како ово постићи без психологије, то значи не дотичући Душу искрено да
кажем мени је необјашњиво!
*
Штавише човек
чини све, и најапсурдније, да би побегао од сопствене Душе. Бави се индијском jогом
свих смерова, прати прописе о исхрани, учи теозофију напамет, механички понавља
мистичне текстове целокупне светске књижевности – све, јер не може изаћи на
крај са самим собом и јер му недостаје свако веровање, да би из властите Душе
могло доћи било шта корисно. Тако је Душа постепено постала онај Назарет, из
кога ништа добро не може доћи, и зато се оно тражи и узима из сва четири дела
света, што даље и што необичније, утолико боље.
*
Ко говори о
стварности Душе, томе се пребацује „психологизам“. O психологији се говори само
у „Само“ – тону. Схватање, да има психолошких фактора који су еквиваленти
божанским фигурама, важи као обезвређивање ових. Граничи се са бласфемијом,
мислити да је неки религиозни доживљај психички процес; јер он – аргументује се
– „није само психолошки“. Психичко је само природа и зато из њега не може
произаћи ништа религиозно, као што се мисли. Притом такви критичари ни једног
тренутка се не устручавају да признају да све религије – са изузетком властите –
настају из природе Душе.
*
Ја ни у ком
погледу не потцењујем Душу, а пре свега не уображавам да ће психичко збивање
објашњењем нестати у празну маглу. Психологизам представља још примитивно,
магично мишљење, са којим се надамо да се стварност психе чаролијом може уклонити,
отприлике на начин проктофантазмисте у Фаусту:
„Ви сте још увек овде! Не, то је нечувено.
Нестаните већ! Па ми смо разјаснили.“
*
Када у Души, на
основу искуства, не би биле највише вредности, онда ме психологија ни најмање
не би интересовала, пошто Душа онда не би била ништа до бедна магла. Али ја
знам на основу стоструког искуства, да она то није, него да она пре садржи
еквивалент свих оних ствари које је догма формулисала и још доста поврх тога
што Душу управо оспособљава, да буде оно око, коме је одређено да гледа
светлост. За то су потребни неизмеран обухват и недокучива дубина. Мени се
пребацује „претварање Душе y божанство“. Нисам
ја – сам Бог ју је претворио у божанство!
*
Имати Душу,
представља смео подухват живота, јер душа је демон који дарује живот који своју
вилинску игру игра испод и изнад људске егзистенције. Зато је он унутар догме
угрожен и измирен (пропитиран) једностраним казнама и благословима, које далеко
превазилазе могућу људску заслугу. Небо и пакао су судбине Душе а не
образованог човека, који у својој голотињи и срамежљивости у небеском Јерусалиму
не би знао ама баш ништа да почне са собом.
*
Истина спозната
чулима може да буде довољна разуму, али она никад не показује смисао људског живота
који такође обухвата и изражава Душу. Међутим, снаге Душе су врло често фактори
који поглавито и y крајњој линији одлучују, y добру као и у злу. Ако оне снаге,
пак, не пожуре у помоћ нашем разуму, онда се он већином покаже немоћним. Да ли
нас је можда разум и добра намера сачувала од светског рата или од било каквог
другог катастрофалног безумља?
Антологија Јунг: К. Г, Јунг, Човек и Душа, «Прометеј», Из целокупног дела 1905-1961. одабрала Јоланда
Јакоби, Нови Сад, 2008.
С немачког
превеле Босиљка Милакара и Ана Милакара
Нема коментара:
Постави коментар