Ф. М. ДОСТОЈЕВСКИ, Може ли се бити судија себи сличнима? O вери до краја

М. В. Нестеров, Визија младића Вартоломеја (1889-90)

Нарочито упамти да не можеш никоме бити судија. Јер нико не може на земљи бити судија злочинцу, пре него што сам судија не осети да је и он исто такав злочинац као и онај што стоји пред њим, и да је, можда, он највише крив за злочин тог што пред њим стоји. А када то схвати, онда може постати и судија. Ма како изгледало безумно, ово је истина. Јер да сам ја сам био праведан, можда злочинца који стоји преда мном не би било. Ако можеш примити на себе злочин онога што пред тобом стоји, коме твоје срце суди, онда га одмах прими и пострадај за њега, а њега без прекора отпусти. Ако би те чак и закон поставио за судију његовог, онда и тада, колико је год могуће, чини у овом духу, јер ће оптужени отићи и осудити самог себе горе од твог суда. А ако после твог пољупца оде хладан и равнодушан и смејући се теби, нека те ни ово не саблазни: значи, још му није дошао тренутак, али ће доћи у своје време; а ако и не дође, свеједно: ако он неће, онда ће други уместо њега схватити, и отпатити, и осудити, и окривити самог себе и правда ће бити задовољна. Веруј овоме, веруј поуздано, јер управо на томе почива сва нада и сва вера светитеља.

Ради неуморно. Ако се сетиш ноћу, одлазећи на починак: »Нисам обавио што је требало“, одмах устани и обави то. Ако су око тебе људи злобни и безосећајни и неће хтети да те слушају, онда клекни пред њих и моли их за опраштај, јер си заиста и ти за то крив што неће да те слушају. А ако не можеш да разговараш са озлојеђенима, онда им служи ћутке и понизно, никада не губећи наду. Ако те сви напусте и истерају насилно, онда, кад останеш сам, падни на земљу и љуби је, окваси је сузама својим, и земља ће дати плод суза твојих, макар те нико не видео и не чуо у caмоћи твојој. Веруј докраја, макар се десило и тако да сви на земљи застране са правог пута, a само ти једини останеш веран: и тада принеси жртву и хвали бога, ти – једини што си остао. А ако се двојица таквих састанете, онда сте већ цео свет, свет живе љубави, загрлите један другог и одушевљено хвалите господа: јер иако само у вама двојици, ипак се испунила његова истина.

Ако сам згрешиш и будеш туговао чак до смрти због грехова својих, или неког изненадног греха, онда се радуј за другог, радуј се за праведника, радуј се томе што је, кад си ти згрешио, он остао праведан и није згрешио. Ако те злочини људски огорче и изазову у теби гнев и неодољиву тугу, чак и жељу за осветом злочинцима – највише се чувај тог осећања. Одмах или и потражи себи муке, тако као да си сам био крив за злочине људске. Прими те муке и отрпи их, и смириће се срце твоје, и схватићеш да си и сам крив, јер си могао светлети злочинцима као једини безгрешни, а ниси светлео. Да си светлео, онда би својом светлошћу обасјао и другима пут, и онај што је извршио злочин, можда га не би извршио уз твоју светлост. А ако си чак и светлео, али видиш да се људи не спасавају и поред твоје светлости, остани одлучан и не посумњај у снагу светлости небеске. Веруј у то да, иако се сада нису спасли, спашће се касније. А ако се ни касније не спасу, онда ће се спасти синови њихови, јер светлост твоја неће умрети, иако си ти већ умро. Праведник умире, а светлост његова остаје. А спасавају се људи увек и после смрти спасиочеве. Род људски не прима пророке своје и убија их, али људи воле мученике своје и поштују оне које су уморили мукама. А ти радиш за све, за будућност радиш. Награде никад не тражи, јер ти је и без тога велика награда на овој земљи: твоја духовна радост, коју само праведник заслужи. Не бој се ни славних, ни силних, него увек буди мудар и племенит. Знај меру, знај и пази рокове, научи се томе. Кад останеш усамљен, моли се. Заволи да падаш на земљу и да је целиваш. Земљу љуби и неуморно и незаситно је воли, воли сваког, све воли, тражи ово усхићење и екстазу. Окваси земљу својим сузама радости и воли те сузе своје. А екстазе се не стиди, цени је високо, јер је дар божји, велики, и не даје се многима, већ изабранима.

Ф. М. Достојевски, «Из беседа и поука старца Зосиме», Браћа Карамазови, 1, превео Милосав Бабовић, «Рад», Београд, 1990, стр. 440-442.