Године 1963. Марк Шагал је гостољубиво примио
мене и моју супругу Гаљу у вили у Сен Пол де Вансу, гостио нас витебским
колачем од кромпира, поклонио ми очаравајући цртеж с натписом на руском:
ʼЈевтушенку, за сећањеʼ – а затим ме збунио меком, али промишљеном фразом:
-
Више од свега хтео бих да се вратим у Витебск,
одмах и заувек.
Његова
супруга је тешко уздахнула – очито, слушала је то не први пут. Спустила је
поглед, не желећи више да учествује у разговору. Кћи Ида, са суздржаним
неодобравајућим слегањем рамена, почела је да скупља тањире са стола.
- Желим да поклоним држави све моје слике које су
код мене. Уз један услов: да ми у Витебску дају кућицу где бих могао да живим и
мирно да умрем – упорно је настављао Шагал.
- Али, зар ви не знате шта се сад тамо догађа са
сликарством? Ваше слике нико неће да изложи – нисам издржао ја.
- Па шта?... Данас неће излагати, али ће изложити
потом – није се предавао Шагал. – Нека то буде чак и после моје смрти. Али моје
слике треба да буду управо тамо, у Витебску. И тамо ја треба да умрем.
- Али, ваш Витебск је сада сасвим другачији. Ви
га нећете препознати – трудио сам се да уверим Шагала у бесмисленост таквог
заокрета у његовој судбини који се могао испоставити трагичним, када би он, од
светски познатог уметника, у отаџбини постао нико и ништа, када би на њега
издалека показивали прстом, да му се неко не би, којим случајем, приближио.
- Не, ја бих препознао мој Витебск, и Витебск би
препознао мене – био је упоран Шагал.
Нема коментара:
Постави коментар