МАРК ШАГАЛ, Брод

Две хиљаде година – рок је мога изгнања,

и неколико година на земљи, привремених.

Давиде! Ко да сунце – блесак његова сјања,

згуснуто лије, са васељенског здања,

према пруженом длану увис – ка мени.

Пророци плове мимо. Сја, преко света,

у даљини, Мојсијев лик, неизмењен.

Васељенски сјај – мину ко ветар,

закачивши мрежу зрака, треперењем.

М. Шагал, Бело распеће, 1938–1938.

Из године у годину, међ аветима разним,

живех, сузама срце да ослепим.

Чекао сам – две хиљаде година! – да те спазим,

и тобом срце да окрепим.

По Јаковљевим лествава, помало,

све више ме је анђео одводио од света –

у сну, и појство је долетало –

угаслих душа сред великих планета,

убијених душа у чијем су хору плиме

две хиљаде година – нада и сјај што ломе страх...

И песма је њихова – у сунчево име,

слађа него Моцарт или Бах.[1]

---

[1] Песму је са руског превео Владимир Јагличић, иначе је изворно написана на јидишу.

Антологија руске поезије ХХ века (сребрни век), II, приредио Владимир Јагличић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2015.