Срећна ти Нова — нов
свет — и крај — под новим
кровом!
И прво писмо теби на новом
— Неспоразум је да је на родном —
(Родном-плодном) месту звучном, месту звонком,
Као Еолова кула празна и страшна.
Прво писмо теби из јучерашње,
Где ћу без тебе да згаснем,
Домовине, сад већ нејасне
Звезде...Закон одласка и одбијања,
По којем за срце више приања
Небила и невиђена, незнана.
Да причам како сам за твоју сазнала?
Не земљотрес, не лавина снежна.
Човек је ушао — било који — нежно
Вољени — Ти). Најболније од збитија свих.
— У Новости и Дану. — Чланак или стих?
— Где? — У планини. (Прозор у грању јеле.
Чаршав). — Зар не видите новине, је л' те?
Чланак, дакле? - Не. — Ал...Поштедите ме труда.
Гласно: Тешо је. Унутра: Нисам Јуда.
— У санатаоријуму. (Рај изнајмљен.)
— Дан? — Јуче, прекјуче. — Памћење издаје.
Бићете у Алказару? — не пролазим туда.
Гласно: Породица. Унутра: Све сам, ал не Јуда.
Срећна ти Нова! (Родио се Сутра!) —
Да кажем шта рекох сазнавши јутрос да...
Псссст...По навици, ето — омакло ми се.
Живот и смрт давно већ стављам у наводнице,
Зна се да су то фразе
срочене вешто.
Нисам ништа учинила,
али се нешто
Учинило, без сенке и
одјека, лако —
Делотворно!
А сад: — Како си путовао? Како
Се кидало срце и како
то да
Није се искидало? Ко
што на касачима из Орла,
Који и орловима,
рекао си, предњаче,
Понестао ти је дах —
или јаче?
Слађе? Нигде висине,
нигде спуста.
Летео је на орловима
Русâ —
Ко. Крвну везу имао с
другим светом:
У Русији си био —
онај свет на овом, проклетом,
Видео си. Бекство
удешено вешто!
Живот и смрт
изговарам са смешком
Скривеним — својим
ћеш га дотаћи потом!
Живот и смрт
изговарам са фуснотом,
Звездицом (ноћ којој
се надам уопште:
Место мождане
полулопте -
Звездана!)
Да не заборавим, пријатељу, ово
Што следи: ако је
слово
Руско замењено
немачким — то се може —
То није зато што ће
данас, тобоже,
Све бити примљено,
што ће мртав (нишчи) појести све —
Не трепнувши! — већ
зато што онај свет,
Наш — тринаести, у
Новодевичјем, нагонски
Сам схватила: није
без-, већ све-језички.
Тако и питам, не без
туге снажне:
Не питаш више како се
руски каже
Нест?* Та једина што
сва гнезда
Поркива рима: звезда.
Удаљујем се? Ал нема
такве ствари
Која од тебе може да
удаљи.
Свака помисао, сви, Du Lieber,
Слог у тебе води — ма
о чему ту лире
Говориле (од руског
немачки ако
Ми је ближи, анђеоски
ми је ближи!) - како
Нема места где тебе
није, но ипак има (греше):
Гроб. Све је како не
беше и све је ко што беше.
- А о мени баш ништа
— зар не?! —
Окружење,
самоосећање, о, Рајнере?
Упорно,
свенеизоставно насеље —
Прво виђење васељене
(Подразумева се: и
песника занета
У њој) и последње
планете,
Само једном и дате
теби — у целини, целом!
Не песника с прахом,
духа с телом
(Одвојити их значи
увреду, неистину)
Већ тебе с тобом,
тебе с истим у
Теби. — Бити Зевсов
не значи бити полубог
И од Кастора бољи —
тебе с тобом-Полуксом,
Мермера-тебе с
тобом-травком,
Не растанком и не
састанком —
Већ суочењем: састанка
и растанак, у лýку,
Сопствену руку
Како си гледао (траг
— на њој — мастила)
Са своје од толико и
толико (колико?) миља
Бескрајне јер
беспочелне и сталне
Висине, над разином
кристалном
Средоземног — и
осталих језера слитих.
Све је како не беше и
како ће бити
И са мном после краја
предграђа и места.
Све је како не беше и
све је како већ јесте.
— Зар је ономе ко је
писао до недеље
Силно још до ичега! —
и где још гледати невоље,
Налактивши се на руб
ложе, на лакат,
Са овог — ако не на
онај, са оног пак
Ако не на многопаћенички
овај, наших страна.
У Белвију станујем.
Градић од грана
И гнезда. Измених
поглед с водичем; погледам:
Белви. Затвор са
дивним погледом
На Париз — дворац
химере галске —
На Париз — и на мало
даље, бар се...
Налактивши се на
пурпурни руб,
Како ти "мора
бити" смешан (коме) тај стуб,
(И мени) морају то
бити, с висина безмерних,
Наши Белвији и
Белведери!
Пребацујем се.
Појединачност. Хитња. Машта.
Нова година на
вратима. С ким ћу и за шта
Да се куцнем преко
стола? Чиме? Место пене — вате
Прамен. Зашто? Ево и
откуцава — шта ћу ја ту, брате?
Шта да радим у
овогодишњој ноћи шумној
С том унутрашњом
римом: Рајнер је умро.
Ако си ти, ако се
такво око угасило, смрачило,
Значи живот није
живот, смрти није смрт. Значи
— Смрачује се:
схватићу кад се сретнемо — успеће? —
Нема ни живота, ни
смрти — већ нешто треће,
Ново. И иза њега
(сламом безгрешном
Застрвши седмом — двадесет
шестом
Одлазећем — какав ми
срећа песму запечати:
Тобом завршити, тобом
започети!)
Преко стола, неухватљивог
оком уцвељеним,
Куцнућу се с тобом
куцањем тихим
Стакла о стакло? —
Не, не оним у кафанском диму:
Ја о ти, што сливени
дају риму:
Треће.
Видим преко стола: крст
твој сја па неста.
Колико је мêстā —
изван града, и места
За градом! И коме то
маше
Ако не нама — жбун?
Мêстā — управо наших
И ничијих више! Све
лишће! Сва четина што стоји!
Места твојих са мном
(и са тобом твојих).
(Колико би и колико
могло
Да се говори?) Колико
мêстā! Месеца колико много!
А недеља! А кишних
предграђа
Без људи! А јутара! А
заједно свег безнађа
Што славуји још ни
почели нису!
Сигурно лоше видим,
јер сам у клисури.
Ти сигурно видиш боље
јер си се више успео:
Баш ништа између нас
није испало, успело.
Толико, тако често и
тако просто.
Ништа, толико по мери
и простору
Нашем — да ни
пребројавати не вреди.
Ништа друго; — не
чекај оног што из реда
Излази (није у праву
што испада
Из такта!) — а у који
би, и као би, сада,
У ред улазећи?
Припев вечни:
Баш ништа на нешто
нечим
Било шта — бар
издалека — бар сен сени!
Ништа што: час тај, и
дан тај снени,
Дом тај — чак
осуђенику на смрт што у оковима уста
Сећањем је поклоњено:
та уста!
Или смо се сувише
разумели у средства?
Од свега тога један
је само свет тај
Наш био, као што смо
ми сами само одсев,
Нâс, — у замену за
све то — сав онај свет!
Срећно ти
најнеизрађеније предграђе —
Срећно ти ново место,
Рајнере, нов свет, Рајнере!
Срећан ти доказа
крајњиј рт, пронађен —
Срећно ти ново око,
Рајнере, нов слух, Рајнере!
Све ти је препрека
Било: страст и друг.
Срећан ти нов звук
новог Одјека!
Срећан ти нови одјек,
нови Звук!
Колико пута на
гимназијској столичици:
Какве су оно планине?
Какве речице?
Лепи крајолици без
туристичких крда?
Нисам се
преварила,Рајнере — рај је сав од брда,
Олујан? Не онај из
удовичијих туга, не тај —
Та није само један
рај, над њим други рај
Је? У терасама?
Судећи по Татрама —
Рај не може да
амфитеатар
Не буде. (А завеса
над ким је спуштена...)
Нисам се преварила,
Рајнере, Бог је натуштен
Баобаб што расте? Не,
Златни Луј није —
Једини Бог? Над њим
други је
Бог?
Како се пиште на новом месту?
Уосталом: где ти јеси
— и стих јесте ту:
Сâм и јеси стих! Како
се пише у том жићу лаку
Без стола за лакат,
без чела за шаку
(Пест).
— Поруку уобичајеним шифрама!
Рајнере, радујеш ли
се новим римама?
Јер, правилно
тумачећи речи из
Рима и риму — шта је
друго она до цео низ
Нових рима — Смрт?
Нема се куд: језик је
изучен.
Цео је низ значења и
сазвучја извучен
Нових.
— До виђења! До познанства!
Видећемо се? — Не
знам, ал' спојићемо се...
Са мени
најнепознатијом земљом и пределом —
С целим морем,
Рајнере, са мноме целом!
Да се не мимоиђемо —
обавести ме раније
Срећан ти нови
наговештај звука, Рајнере!
На небу лествице, по
њима с Даровима...
Срећно ти ново
рукоположење, Рајнере!
— Да се не разлију
држим длановима —
Изнад Роне и изна Рарогне,
Изнад очитог и потпуног растанка и туге —
Рајнеру — Марији — Рилкеу — у руке.
Bellevue, 7. фебруара 1927.
Марина Цветајева, Песме и поеме,СКЗ, Београд, 1990, стр. 516-521.
Препевао: Данило Киш
