ВИТО МАРКОВИЋ, Поништавање празнине (унутрашње)

Унутрашња празнина као празнина је простор ништавности. Њена суштина је Ништа (испред и иза). У њој нема ништа важно (ни неважно). О неважном поезија не води рачуна. Њу интересује само важно, суштина.

Песник је тај који за њу ради, бира. Примарно (најлепше) узима, секундарно (ружно) одбија. Оно што узима, као лепо и важно, узима кроз себе и за себе. Узимајући за себе, и за друге бира. Добрим избором, лепог и важног, у себи и за себе, испуњава празнину. Поништава је (уколико постоји у његовом бићу) на нов, другачији начин, насељавајући је. Чиме? Речима и сновима. Мислима и метафорама. Својом истимом и логиком. Лепотом.

Песнику важне ствари (res) долазе саме. Нарочито оне које се његовог срца и ума дотичу. Пред њега се посађују саме. Изненадно, нагло, готово случајно. На њему је да разоткрива у њима тајанствено, суштинско, скривено.

То суштинска прераста у изузетно, у важно, улази на видело, показује се. Показујући се, поништава ништавно, празнину (у бићу). Колико поништава празнине (у себи и изван себе), толико се песник као песник остварује. Количина његове Љубави једнака је количини његових сазнања ствари. Колико упија, толико враћа. Он није изван односа са појавама и стварима, он је увек (са своје стране) у односу. Његов дух је активан. Сажима далеко у близу. Себе ставља, одједном, на четири стране: испред, иза, лево, десно. Собом окружује појаве и ствари. Окружући их, он их чува. Од чега? Од пропадања у таму, у празнину, у заборав.

В. Марковић, Поезија и метафизика, «Графос», Београд, 1988, стр. 22-23.