Садашњост је камен
О нашем врату
Он нас опомиње
Да још нисмо стигли
До краја свога
Отварамо врата бесконачности
Бацамо погледе
Према далеким бреговима бесмртности
Ништа сањано а насмејано
Не видимо тамо
На путу према вечности
Храбри су се одавно
Насмејали горко
В. Марковић, Поезија
и метафизика, „Графос“, Београд, 1988.
Нема коментара:
Постави коментар