Категорије

уторак, 29. мај 2018.

ИВАН А. ИЉИН, Бекство од сјаја



Није ништа друго него предрасуда да свака твар очекује с нестрпљењем излазак сунца и радује се наиласку дана. Постоје бића која се боје светлости, које јачина сунца заслепљује; таква су бића саздана ради ноћи, крију се од сјаја, радују се само y мраку. Орао може гледати у сунце; ноћни мајмун се крије од сјаја у дупљама стабала, а сива буљуна по читав дан се крије y глувим рушевинама.
И међу људима постоје такви чији поглед подноси само духовну ноћ, који се смирују само у монотоности духовног мрака, а најмањи божанствени зрак сјаја дочекују погледом претвореним у грч. Један ликује, осетивши честицу божанственога, била то ноћ, или човек, или простор надчулног сазрцања. Други од тога слепи, осећа узнемиреност, хтео би да за то уопште и не зна...
Онај ко се потпуно саживео с мрачном обездуховљеношћу своје душе, тај се плаши духа и не прихвата сјај: он више није спреман да прима духовно светлуцање, он га се клони, над њим се издева, хули, постаје његов мрзитељ, каткад спреман и на злочин. Ево зашто је историја пуна случајева убистава најбољих, светлих духом, људи. И ако неко иступи у улози посматрача и проговори о томе шта је што, или се, не изустивши ни реч, понаша као првовесник сјаја тај би требало да се чува, да не постане камен на путу свакојаких ноћних мајмуна и буљуна... Свако ко у живот креће са мисијом, мора бити спреман на мучеништво.
Људи чије се духовно око није пробудило ступају y живот са ободреним нагоном и уснулим духом и, одговарајуће томе, покушавају да се уреде у спољном, а последично – и y унутрашњем свету, уколико се њихов унутрашњи живот руководи представама спољашње корисности и обликује се у складу с њима. Духовна њихова индиферентност постаје, на тај начин, мерило свих вредности и активности. Они, духовно гледано, ступају у живот са затвореним погледом и угаслим сјајем, и производе на нас, неретко, непријатан утисак "летећег Холандеза" који јури некуда мимо, из ноћи у ноћ, као заветовани носитељ зла. Уосталом, своју сопствену добит такви људи одлично намиришу, али њима није дато да живе у духовним оквирима. У земаљским пословима они су умешни, али често изазивају осећај да о небеским не знају ништа. Тако и воде себе кроз живот, тако делају, тако расуђују о свету и о другима. Духовна непросвећеност која их обузима, њих не забрињава; напротив, она и служи као извор душевне равнотеже и спокоја. Неприметно, они постају потпуни ноћници.
Ноћник се опија мраком и мрзи сјај. Он воли ноћ још и стога што је уложио немало напора да у својој души подигне мрачну комору и да се у њој утврди. Само у ретким случајевима потпуног духовног слепила или идиотства, човеку лако полази за руком да радикално доврши раскид са Богом и претвори се у отвореног мракопоклоника. У већини случајева, није тако лако неувијено прекинути ca богоданим и природно наслеђеним "духом инстинкта". Неразвијен васпитањем, занемарен у самосталном животу, он дрема у безбожној души под сводовима заборављених казамата, али у сваком моменту може, сам од себе, да се прене, да се упусти у слободно сазрцање и засветли сјајем тихим. Тако нешто се и догађа. Тада се у њему распада умирујући мрак, нестаје душевна равнотежа, све постаје колебљиво, као у тренуцима земљотреса, и човек ступа y духовни "грађански рат" сам са собом.
Јадник себе сматра непобедивим, без Бога и духа, непобедивим, и на све спремним. Он смишља за себе свој поноћни суверенитет и себе сматра спремним да сваком петлу заврне шију. И, одједном петао је запевао y његовој сопственој души. Тек пошто је, рекло би се, потпуно убедио себе у то да за њега нема ни сјаја, ни сунца, ево њега – његовог сопственог духовног ока о чијем постојању није ни слутио – шаље зрак сјаја из дубине мрачних простора његовог срца. Каткад је за тај зрак довољан само трен – да расветли сву лаж пређашњих умишљености. Све до тада "велико" постаје ништавно, јадно, плашљиво и, што је нај неподношљивијесм – смешно. Oн види како нестаје толико негована и њиме хваљена тама, јер се показује не као део света овога, не као закон природе, већ само као сопствена измишљотина, као жуђена сфера сопственог слепила. Он ју је измислио да би био слободан у својим активностима противним духу. И одједном му се све октрило: види своју објективну ништавност, али није спреман да је прихвати. Иште излаз, али не може га наћи.
Унутрашњи конфликт је тежак и болесно опасан, посебно за поносите природе: оне морају да га окончају ћутке и у самоти.
Горди човек се осећа разобличеним и осуђеним и то са висине оног животног ступња на којем се, коначно, уверио у своју узалудност и безвредност; али, оно што је најпогубније, јесте чињеница да је осуда темељно праведна. Он то зна; не можеш овде да се супротставиш; покушава да пронађе оправдање за себе, али – њега нема. И он жури натраг – у умирујућу и обновитељску таму, али ни ње више нема: зрак светли из дубине, бори се с мраком и претвара га y сверасути расвит. Он би хтео, као раније, да уђе у улогу ноћника, али расвит је већ исувише близу и достиже га сопствени зрак. Он покушава да оправда своју прошлост, забављен сопственом апологијом, али трпи неуспех и овде. Хтео би да угаси сјај, или бар да га локализује, да га пренебрегне, напокон, да нађе изговор – авај, ни то му не успева. Ово га трује до најдубље душине дубине, и из те затрованости рађа се мржња која тражи где да се излије. На коме? Из пораза расте завист која глође душу, завист према свему што јесте сјај, према свему што носи сјај, што лучи светлост и ужива y cjajy. Завист и мржња рађају похлепу освете; а освета позива на убиство.
Трагедија ноћника умреженог зрацима сјаја, горка је и дубока. Он нити прихвата сјај, нити може да се врати у пређашњу таму. Не преостаје му ништа друго, него да устане против сјаја, да иступи у потпуности свог погрешног уверења и демонстрира сву моћ свог непријатељства према свету. Тако он ступа на пут палог анђела. Одједном, не може да прихвати сјај , жуди да постане "владалац таме", јер ноћ, такође, има своје властелинство И снагу. Сада је основно – утврдити се и бацити изазов Богу, и свету, и сјају, и вољеном извору истине, и читавоме човечанству. Сада је главно – узвисити таму и оправдати порок, чак и више од тога – сјај развластити и, по могућству, где то пође за руком, угасити, да га не виде, да не буде оних који га проносе и који се купају у њему. Сатанска стихија се тада угњежђује у тамњаку и лишава га мира: он, и против своје воље, постаје противник Свевишњег Бога.
Oн као да стоји између три ватре, и све су му неиздржљиве: чудесни сјај Божији, унутрашњи огањ његове сопствене савести и земаљски сјај пророка.
Али Божији сјај нећеш досећи: милостиво и штедро, он прожима све што постоји, и осветљује га из таинствене даљине (која се сваког тренутка, по жељи, може наћи тик уз нас), и светли свему таквим сjajем, да ноћник мора да се одмакне – јер он служи силама мрака.
Затим почиње његова безнадежна борба са сопственом савешћу, са духом сопствених нагона. Он покушава да савлада овај унутрашњи сјај софистицираним досеткама ума, све новим и новим мрачним поступцима; себе, изнутра, испуњава опијеношћу, а споља бучним понашањем, у оној количини која га може умирити. Али, да у потпуности стекне спокој – не може, те зато пада у очајање, јер осећа да све те три силе у реалности чине јединство, да су по садржају "сродне" и да се налазе у "сталној узајамности" . ..
Једино што му тада још успева је да своје очајање обруши на пророка, или на генијалног носитеља сјаја у његовом земаљском облику. Ствари овде, каткад, иду тако далеко, да мракољупци ступају, чак, у заверу, с циљем да обаве свој заједнички посао: они час изливају прљавштину и праве интриге против свог светлоносног противника, час га претварају у рушевину, час, просто, уништавају генијалне људе, гасећи, где год могу, сjај, натапајући свет својом лажи, потањајући га y мрак. Они ратују са сјајем ; најбољи људи постају њихове жртве.
У овоме су тим успешнији, што је више просечних људи, који, сами по себи, нису мракољупци; они, просто, не могу да живе са осећањем свести о својој просечности и зато падају у завист. Нико не жели себе да сагледа као небитност, као тупавка, као неуспелу, некакву ништавну твар, мада код сваког таквог човека постоје тренуци у животу када он себи мора да призна ту своју ништавност, да увиди границе својих могућности и часно све призна самоме себи. Тада му прети опасност да постане завидник и да отпочне исту ону борбу коју води типични ноћник, само у ситнијим размерама. Ако не успе да преодоли ту опасност – он се губи y лавиринтима подсвесног и почиње, с немиром, да прати тананост величине, генијалности и доброчињења; претвара се у завидника, увек спремног да учествује у оцрњивању бољега. "Лепота улива у душу зраке најсветијих побуда", приметио је, једном, Виланд[1]. А Шилер то мишљење допуњује овако: "Све што зрачи, светина заносно оцрни..." И ево, сви мали завидници се уједињују, стичу далеко јачу и злонамернију вољу, подчињују јој се и врше своје мрачне послове. Било појединачно, или у стаду, они нападају најбоље представнике човечанства да, једном за свагда, заврше са њима, да слободно дишу ваздух свагдашњег мрака или потпуне тмине.
Већ нас и преисторијски свет о томе извештава са ужасом и болом. Вероломни Каин је, из зависти и мржње убио свог брата, доброчестивог Авеља, и земља је, први пут, разјапила уста у зев[2] да у себе прими невину крв[3]. Обузет мрачном страшћу и злобним сатанским духом, Сет убија свог божанственог брата Озириса[4] и, победивши га на лукав, издајнички начин, расеца његово тело на 40 делова. Светли лик Озирисов, Египћани су поштовали као бога Сунца и као симбол Васкрсења, док су за Сета оставили мрак пакла. То су два најдревнија предања преисторијских епоха, да и не говоримо о библијским пророштвима.
Даље имамо посла са историјским неделима завидника над бакљама света. Диоген Лаерћанин[5] нас извештава о томе како је велики философ Хераклит (из Ефеса) доживео изгнанство свог пријатеља Хермодора. "Праведно беше Ефешанима", прича Хераклит, "да сви њихови старци помру, а град да остане млађима; па изагнаше они Хермодора, најбољега међу њима, с речима – нико не може да буде бољи међу нама, а ако такав и постоји – мора да пребива негде у туђини, и да живи међу туђим људима..."[6]
O жељи да се оделе од најбољих[7] говори и Плутарх, y "Животопису Аристидовом": "Кад је питање о Аристиду[8] било решено гласањем, неки глупи сељак који није знао ни једно једино слово, пружи Аристиду, за кога је мислио да је обичан смртник, своју глинену посуду[9] и замоли га да на њој испише име Аристид[10]. Потоњи, немало зачуђен, запита: – Зар те је Аристид чиме увредио? Ничим – одговори сељак. – Никад га нисам ни срео, али ме раздражује то што га, како говоре, у свему сматрају праведником.
Ни речи не рекавши, Аристид на глиненој посуди записа своје име и даде је сељаку."
Јер, таквих је завидника и мракољубаца у Атини било колико хоћеш, Аристида су и прогнали: због његове праведности.
Слично овоме,[11] као што је познато, атински грађани су на смрт осудили и Сократа, једног од највећих мудраца света. Притом, он је знао да са опадачима не може да се избори, да није први који мора до дна да испије пехар судбине. "Ако ме и погубе, онда то неће учинити толико Мелит и Анит, колико клевета и непријатељство гомиле. Они су већ погубили мноштво истакнутих мужева и чини ми се да их у будућности ништа неће зауставити: зато не треба да се чудите – ја нисам последњи..."[12] Сократ је знао цену законима духовног мрака – његови носиоци су ишли све даље и даље. И неће се смирити све дотле, док не погасе све светионике. Он је, такође, знао и то да доброг човека, као носиоца сјаја, ни за живота, ни после смрти – зло не оставља на миру, јер светлост на земљи остаје светлост и после смрти, зато што улази у обитељ сјаја.
Па како ми, хришћани, примајући све то к знању, да не помислимо на нашег Спаситеља? На то да је апсолутна земаљска тама устала против оваплоћеног сјаја Господњег и, под мукама, од њега отела земни живот? А касније – зар ћемо заборавити хришћанске мученике који нам светле и сада, не неставши у заједници сјаја?...
Мракољубац не може да се помири са постојањем Бога. Не може да прихвати његов сјај. Не осећа радост проистеклу из његовог добра и љубави. Он се труди да угаси сјај, зато што при светлости не може да се утврди y свом сопственом постојању, не може да живи. Он не опрашта свету ни један зрак и неће се утешити, неће се задовољити дотле, док сву своју ништавност не излије у пуноту и доброту Божију. У ма каквој земаљској форми се испољио сјај била то лична доброта, или политичка праведност, или религиозно–провидарска очигледност, или генијално уметничко стварање – он мрзи и завиди, он хупи и бежи од сјаја. Зато што је све чиме он наноси штету носитељу cjaja клевећући, изгонећи и уништавајући га – није ништа друго, него испољавање његове сопствене немоћи, бекство од сјаја у мрак, чија је победа, од памтивека, могућа само на путевима Господњим.

Руси у Богу: антологија руске духовне поезије, избор Здравко Шћепановић, „Панонске нити“ – Крушчић, „Бернар“ – Београд, 2014, стр. 535-539.


[1] Виланд – Кристоф Мартин Виланд (1733-1813), немачки писац, просветитељ. Аутор романа „Агатон“ (1766), „Абдерићани“ (1774), фантастичне поеме „Оберон“ (1780) итд.
[2] Земља је, први пут, разјапила уста у зев – Стари завет, Мојсије, 4, 3
[3] Мојсије, 4, 3. (Прим. аут.)
[4] Сет убија свог божанственог брата Озириса – Плутарх, „О Изиди и Озирису“.
[5] Диоген Лаерћанин нас извештава – Књига девета, Диогена Лаерћанина, „О животима философа“
[6] Диоген Лаерћанин, књига девета; такође, Mullacius, Фрагменти из старе грчке философије, том први
[7] O жељи да се оделе од најбољих – остракизам, прогон у античкој Грчкој о којем одлучује воља већине.
[8] То јест, питање о његовом остракизму, које се одлучивало на народној скупштини (прим. аут.)
[9] Своју Глинену посуду – о изгнанству се одлучивало уписивањем имена прогнаника на глинену посуду или цреп.
[10] То је значило да је Аристидово изгнанство неизбежно.
[11] Слично овоме – Платон, „Апологија Сократова“
[12] Платон, „Апологија Сократова“

ИВАН А. ИЉИН, Живот без светости




Живот без светости је прва велика несрећа нашег времена.
Наш живот се лишава светости неприметно. Каткад ми, чак, и не посумњамо у време када и како то тачно почне да се догађа: ми, некако, заборављамо на то, апсолутно не мислећи на опасност и, одједном – све је готово. Многи од нас то и не примете. Ако нагло примете, онда се ишчуђују, чак и жале, јер нико то није хтео и устеже се да призна кривицу. Кривица се, међутим, управо и састоји не у делању, већ у занемаривању и запуштању: нисмо умели, нисмо хтели y себи да однегујемо нешто супротно ономе што нас је задесило – духовну пуноту и дубину живљења.
Наш земаљски живот има свој скривени, виши смисао. Тај смисао није на површини свакодневице и ситног трчкарања. Он не привлачи и не захтева. Он жели да буде жељен; слободно дефинисан, тражен, освојен и брижљиво чуван. Он од нас захтева неизнуђено признање и одлучно првенство. Само тада ће нам се отворити лако и штедро, испунити собом читав наш живот. Ако не удовољимо том захтеву, ако се не одазовемо на његова питања, искања и наду у подршку, виши смисао живота ће се измигољити поред нас и неприметно ће доћи до његовог оскрнављења. И не стога што би он постао бесмислен сам по себи, већ зато што ми почињемо да живимо тако као да је живот бесмислен. У реалности све остаје као раније, тачније – вечно. Све – од капљице кише, до грациозне дивокозе, од птичијег цвркута, до тихе материнске љубави, од северног сјања, до јуначке смрти исповедника – све опстаје допуњено смислом, чудесно саздано, супстанцијално засићено, прожето Божијим дахом. Све је y caмомe себи укорењено, све остаје Божанствени текст, исписан освештаним писменима; све постоји као Божија тканина, саткана из мудроносних нити; све је сржна таинствена музика, садржана у чистој тоналности и хармонији које ојачавају душу. Али, ми који већ више ништа не знамо о томе, прецизније не желимо да знамо, понашамо се тако као да смо се откинули с ланца и кренули најгорим путем. Ми већ не разумемо тај текст; ми смо покидали то вечно ткање; постали смо глуви за ту музику. Резултат постаје већ очит: ми смо извитоперили наше постојање. И читав наш живот постао је застрашујући фатални неспоразум, "трагедија погрешака"; постао је субјективно бесмислен, одвратан и мртвицијат, сличан час замрзавању јадноће постојања и отпађености, час жалосном срозавању, час потпуном банкротству, час хаотичној пропасти.
И већ нам ништа не значи божанствена предодређеност природе и историје; ништа освештана дубина духовне културе, сада je она за нас исто што и "сушти мрак"; све је за нас ништавно и бестежинско, као опало суво лишће, као улична прљавштина коју проноси ветар. Ми постајемо сурови и бесплодни, али надмени и захваћени страстима; нама се Васељена лишена божанствености чини одвратном, као да нам се подсмесима руга...
Последично, постоји својеврсна "одлика" људског живота и одговарајуће томе – својеврсна њена "измеривост", размере и критерујуми са којима морамо да рачунамо. Тај критеријум ни на који начин не одговара оним критеријумима као што су религиозна правоверност, морал, уметност, истинољубивост науке, лојалност законима. Њега пре треба назвати критеријумом духовне важности, у датом случају – празнине, оскврнављења живота.
Ta одлика може се окарактерисати и тачније: она се рађа тамо где се духовни принцип у човеку успављује или исушује и означава, на тај начин, обездуховљеност живота. Она почиње тамо где човекова лакомисленост, која до тада и не сумња о постојању дубоких мисли, наивно и неодговорно клизи по животним таласима. Она почиње тамо где сићушност живота постаје, у апсолутној својој кратковидости и безосећајности, суверена. На тај начин, она почиње религиозном запуштеношћу и појачава се онда кад та религиозна отупљеност постане самоуверена и надмена, коначно се укорењује у човеку и оставља отисак самоапологије. Тада она себе прихвата као нешто што се само по себи подразумева, као једино тачно и паметно, изграђено у одређени "поглед на свет".
Тај поглед на свет није само безбожан у религиозном смислу он је глуп и изазивачки. Не знајући ништа о духу, он се над њим изругује. Он је неромантичан, ироничан, сув, безбојан; речјупустош. Још се о њему може рећи да је прекомерно трезвен, механички, материјалистички. Ако се загледамо у његову слику света, онда се добија такав осећај да су све боје Васељене побледеле и смрачиле се; да су птичице замукле и мртве попадале на земљу; да универзумом лута бесконачни, вечни самум (пустињски ветар,  прим. прев), ветар који је помео све дубине тајанственога, лишио светости све што постоји. И у том пустињском, Богом одбаченом простору, започео је упоран, суров bellum omnium contra omnes, којем се не види краја. Дакле, живот је оскврнављен, и та оскврнављеност мора се доживети до краја. Чаша је пуна отрова, али мора се испити до дна.
Та одвратност лишена светости може се свему примаћи, y све се укоренити; a тамо, где она проникне и где се рашири, све се изрођује како у посебном човеку, тако и у животу целих поколења. Овлада она, на пример, душом верујућега. Тада његова религиозност постепено умиче, постаје педантна, амбициознија, сујевернија, лицемерна – уподобљава се психози насиља и страха, богоодбаченом лупештву. Продре ли та пустош у уметност – она истом заборавља на своје високо и дубоко позвање; њено провидарско сазрцање се омрачује, њена мудрост гасне; она почиње да повлађује одвратном зyjy жеља, покорава се формалистичком снобизму, постаје служавка у политичкој сфери живота. Трицама посвећена наука стиче прекомерну самоувереност, сматрајући да све на свету може да се објасни механицистичким начином, самим тим спушта се до незамисливе уравниловке, до крајње упрошћености. Лишен освештаног покрова, морал постаје сув, принудан, обездушен и лицемеран. Лишена освештаности, политика се пратвара у трку за личним успехом и влашћу, у отворени рат интереса и веома брзо постаје безидејна, стваралачки немоћна и тоталитарна.
Тако се у животу исказује поквареност лишена светости.
Добро постаје сићушно, оскудно и немоћно. Неутрално постаје двосмислено, хладно и опасно. Зато зло по стаје претенциозно, моћно и делатно штетно.
Добро се лишава корена, постаје неотпорно и нехеројско. Неутрално постаје апсолутно равнодушно, лако дохватно, на продају и издајничко. Зло – разуздано, неоколишно и незадрживо. Све се чини као Богом напуштено, Богом снемоћало, приправно за неизбежан крај.
Та оскврнутост захвата све сфере човековог живота. Али, посебно је пустошно у сфери љубави. Обездуховљеност човекове љубави претвара је y елементарну захтевност бића, обзнањује се самовољно, својевољно "захтева", нецеремонијално и бестидно дела и неодговорно се гаси. Брак закључен без духовности не ослања се на верност, не доноси срећу, ни животну чврстину, ни здраво васпитање. Лишен светости, брак почиње од дечачких враголија, трпи или се, чак, пооштрава у јавним кућама, а налази свој крај у отвореној распусности и распаду породице.
Лишено светости, мишљење постаје непостојано, јер клизи по површини ствари. Оно више не зрачи целисходношћу, већ и нема своја "убеђења". Истиноносност и веродостојност више му нису апсолутно својствени. Уместо тога, оно циљем проглашава корист како је то некада било својствено грчким софистима, или римској реторици. За научнике такве врсте мисао није служење, него пре начин постизања личног успеха, улог на добитак у хазардној игри – за новац можеш да добијеш и власт. Мишљење лишено корена читавом животу придаје нијансу авантуре и, y својој суштини, оно је аморално. За истинску реалност оно и не жели да зна и зато у својој безначајној неодговорности и релативизму долази до цинизма и, неретко, авај, до примитивизма.
Слобода лишена светости – то је социјално опасна снага. И, што је јача та снага у личности, тим је човек опаснији. Несуздржан и безобзиран у стремљењу ка власти по сваку цену, он користи све начине, налази све путеве, пушта y оптицај сва средства, све до лицемерја, клевете, лажи и масовних убистава. И што је носилац те слободе лукавији, тим је изоштренија његова борба за живот, тим је изразитија његова способност да прескочи препреке кривичног права, тим успешније манипулише проблемима и недостацима правног поретка, тим више се уздиже степеницама живота, тим је штетнији његов утицај. Управо та лоша слобода подрива и подрива демократију, баш је она измислила и спровела у живот идеју тоталитарне државе. Али, своју последњу реч та слобода лишена светости још, до сада, није изрекла.
Неприметно, наш живот губи освештаност. Тај процес почиње од безначајних пропуста и немара, а завршава се грандиозним кризама ипотресима. Првоизвор тих опасности је недуховно васпитавање децe.



Руси у Богу: антологија руске духовне поезије, избор Здравко Шћепановић, „Панонске нити“ – Крушчић, „Бернар“ – Београд, 2014, стр. 527-529.

Ф. М. ДОСТОЈЕВСКИ, Христос је Истина



Покаткад ми Бог даје часове савршеног мира; у тим часовима ја волим и верујем да и мене воле; y тим часовима ја сам формулисао своје Вјерују, y коме је све јасно и свето за мене. Ово Вјерују сасвим просто; ево њега:
Ја верујем да нема ничег дивнијег, дубљег, симпатичнијег, разумнијег, људскијег и савршенијег од Христа. Са суревњивом љубављу ја говорим себи, да не само нема Њему слична, него и да не може бити. Шта више, ја изјављујем: када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином.
Без Христа све одједном постаје одвратно и грешно. Покажите ми нешто боље од Христа! Покажите ми ваше праведнике које ћете славити место Христа!
Христос је Бог онолико колико је то земља сила y стању да посведочи.
Да, већ сама жеђ за духовном културом је духовна просвећеност. Савест без Бога је ужас, она може да заблуди до најнеморалнијих граница.

Руси у Богу: антологија руске духовне поезије, избор Здравко Шћепановић, „Панонске нити“ – Крушчић, „Бернар“ – Београд, 2014, стр. 9.

ИВАН А. ИЉИН, Наш земаљски живот има свој скривени, виши смисао



Живот без светости је прва велика несрећа нашег времена.
Наш живот се лишава светости неприметно. Каткад ми, чак, и не посумњамо y времe када и како то тачно почне да се догађа: ми, некако, заборављамо на то, апсолутно не мислећи на опасност и, одједном све је готово. Многи од нас то и не примете. Ако нагло примете, онда се ишчуђују чак и жале, јер нико то није хтео и устеже се да призна кривицу. Кривица се, међутим, управо и састоји не у делању, већ у занемаривању и запуштању: нисмо умели, нисмо хтели у себи да однегујемо нешто супротно ономе што нас је задесило духовну пуноту и дубину живљења.
Наш земаљски живот има свој скривени, виши смисао. Тај смисао – није на површини свакодневице и ситног трчкарања. Он не привлачи и не захтева. Он жели да буде жељен; слободно дефинисан, тражен, освојен и брижљиво чуван. Он од нас захтева неизнуђено признање и одлучно првенство. Само тада ће нам се отворити лако и штедро, испунити собом читав наш живот. Ако не удовољимо том захтеву, ако се не одазовемо на његова питања, искања и наду у подршку, виши смисао живота ће се измигољити поред нас и неприметно ће доћи до његовог оскрнављења. И не стога што би он постао бесмислен сам по себи, већ зато што ми почињемо да живимо тако као да је живот бесмислен.

Руси у Богу: антологија руске духовне поезије, избор Здравко Шћепановић, „Панонске нити“ – Крушчић, „Бернар“ – Београд, 2014, стр. 7.