ИВАН А. ИЉИН, Живот без светости

Живот без светости је прва велика несрећа нашег времена.

Наш живот се лишава светости неприметно. Каткад ми, чак, и не посумњамо у време када и како то тачно почне да се догађа: ми, некако, заборављамо на то, апсолутно не мислећи на опасност и, одједном – све је готово. Многи од нас то и не примете. Ако нагло примете, онда се ишчуђују, чак и жале, јер нико то није хтео и устеже се да призна кривицу. Кривица се, међутим, управо и састоји не у делању, већ у занемаривању и запуштању: нисмо умели, нисмо хтели y себи да однегујемо нешто супротно ономе што нас је задесило – духовну пуноту и дубину живљења.

Наш земаљски живот има свој скривени, виши смисао. Тај смисао није на површини свакодневице и ситног трчкарања. Он не привлачи и не захтева. Он жели да буде жељен; слободно дефинисан, тражен, освојен и брижљиво чуван. Он од нас захтева неизнуђено признање и одлучно првенство. Само тада ће нам се отворити лако и штедро, испунити собом читав наш живот. Ако не удовољимо том захтеву, ако се не одазовемо на његова питања, искања и наду у подршку, виши смисао живота ће се измигољити поред нас и неприметно ће доћи до његовог оскрнављења. И не стога што би он постао бесмислен сам по себи, већ зато што ми почињемо да живимо тако као да је живот бесмислен. У реалности све остаје као раније, тачније – вечно. Све – од капљице кише, до грациозне дивокозе, од птичијег цвркута, до тихе материнске љубави, од северног сјања, до јуначке смрти исповедника – све опстаје допуњено смислом, чудесно саздано, супстанцијално засићено, прожето Божијим дахом. Све је y caмомe себи укорењено, све остаје Божанствени текст, исписан освештаним писменима; све постоји као Божија тканина, саткана из мудроносних нити; све је сржна таинствена музика, садржана у чистој тоналности и хармонији које ојачавају душу. Али, ми који већ више ништа не знамо о томе, прецизније – не желимо да знамо, понашамо се тако као да смо се откинули с ланца и кренули најгорим путем. Ми већ не разумемо тај текст; ми смо покидали то вечно ткање; постали смо глуви за ту музику. Резултат постаје већ очит: ми смо извитоперили наше постојање. И читав наш живот постао је застрашујући фатални неспоразум, "трагедија погрешака"; постао је субјективно бесмислен, одвратан и мртвицијат, сличан час замрзавању јадноће постојања и отпађености, час жалосном срозавању, час потпуном банкротству, час хаотичној пропасти.

И већ нам ништа не значи божанствена предодређеност природе и историје; ништа освештана дубина духовне културе, сада je она за нас исто што и "сушти мрак"; све је за нас ништавно и бестежинско, као опало суво лишће, као улична прљавштина коју проноси ветар. Ми постајемо сурови и бесплодни, али надмени и захваћени страстима; нама се Васељена лишена божанствености чини одвратном, као да нам се подсмесима руга...

Последично, постоји својеврсна "одлика" људског живота и одговарајуће томе – својеврсна њена "измеривост", размере и критерујуми са којима морамо да рачунамо. Тај критеријум ни на који начин не одговара оним критеријумима као што су религиозна правоверност, морал, уметност, истинољубивост науке, лојалност законима. Њега пре треба назвати критеријумом духовне важности, у датом случају – празнине, оскврнављења живота.

Ta одлика може се окарактерисати и тачније: она се рађа тамо где се духовни принцип у човеку успављује или исушује и означава, на тај начин, обездуховљеност живота. Она почиње тамо где човекова лакомисленост, која до тада и не сумња о постојању дубоких мисли, наивно и неодговорно клизи по животним таласима. Она почиње тамо где сићушност живота постаје, у апсолутној својој кратковидости и безосећајности, суверена. На тај начин, она почиње религиозном запуштеношћу и појачава се онда кад та религиозна отупљеност постане самоуверена и надмена, коначно се укорењује у човеку и оставља отисак самоапологије. Тада она себе прихвата као нешто што се само по себи подразумева, као једино тачно и паметно, изграђено у одређени "поглед на свет".

Тај поглед на свет није само безбожан – у религиозном смислу он је глуп и изазивачки. Не знајући ништа о духу, он се над њим изругује. Он је неромантичан, ироничан, сув, безбојан; речју – пустош. Још се о њему може рећи да је прекомерно трезвен, механички, материјалистички. Ако се загледамо у његову слику света, онда се добија такав осећај да су све боје Васељене побледеле и смрачиле се; да су птичице замукле и мртве попадале на земљу; да универзумом лута бесконачни, вечни самум (пустињски ветар,  прим. прев), ветар који је помео све дубине тајанственога, лишио светости све што постоји. И у том пустињском, Богом одбаченом простору, започео је упоран, суров „bellum omnium contra omnes“, којем се не види краја. Дакле, живот је оскврнављен, и та оскврнављеност мора се доживети до краја. Чаша је пуна отрова, али мора се испити до дна.

Та одвратност лишена светости може се свему примаћи, y све се укоренити; a тамо, где она проникне и где се рашири, све се изрођује како у посебном човеку, тако и у животу целих поколења. Овлада она, на пример, душом верујућега. Тада његова религиозност постепено умиче, постаје педантна, амбициознија, сујевернија, лицемерна – уподобљава се психози насиља и страха, богоодбаченом лупештву. Продре ли та пустош у уметност – она истом заборавља на своје високо и дубоко позвање; њено провидарско сазрцање се омрачује, њена мудрост гасне; она почиње да повлађује одвратном зyjy жеља, покорава се формалистичком снобизму, постаје служавка у политичкој сфери живота. Трицама посвећена наука стиче прекомерну самоувереност, сматрајући да све на свету може да се објасни механицистичким начином, самим тим спушта се до незамисливе уравниловке, до крајње упрошћености. Лишен освештаног покрова, морал постаје сув, принудан, обездушен и лицемеран. Лишена освештаности, политика се пратвара у трку за личним успехом и влашћу, у отворени рат интереса и веома брзо постаје безидејна, стваралачки немоћна и тоталитарна.

Тако се у животу исказује поквареност лишена светости.

Добро постаје сићушно, оскудно и немоћно. Неутрално постаје двосмислено, хладно и опасно. Зато зло по стаје претенциозно, моћно и делатно штетно.

Добро се лишава корена, постаје неотпорно и нехеројско. Неутрално постаје апсолутно равнодушно, лако дохватно, на продају и издајничко. Зло – разуздано, неоколишно и незадрживо. Све се чини као Богом напуштено, Богом снемоћало, приправно за неизбежан крај.

Та оскврнутост захвата све сфере човековог живота. Али, посебно је пустошно у сфери љубави. Обездуховљеност човекове љубави претвара је y елементарну захтевност бића, обзнањује се самовољно, својевољно "захтева", нецеремонијално и бестидно дела и неодговорно се гаси. Брак закључен без духовности не ослања се на верност, не доноси срећу, ни животну чврстину, ни здраво васпитање. Лишен светости, брак почиње од дечачких враголија, трпи или се, чак, пооштрава у јавним кућама, а налази свој крај у отвореној распусности и распаду породице.

Лишено светости, мишљење постаје непостојано, јер клизи по површини ствари. Оно више не зрачи целисходношћу, већ и нема своја "убеђења". Истиноносност и веродостојност више му нису апсолутно својствени. Уместо тога, оно циљем проглашава корист како је то некада било својствено грчким софистима, или римској реторици. За научнике такве врсте мисао није служење, него пре начин постизања личног успеха, улог на добитак у хазардној игри – за новац можеш да добијеш и власт. Мишљење лишено корена читавом животу придаје нијансу авантуре и, y својој суштини, оно је аморално. За истинску реалност оно и не жели да зна и зато у својој безначајној неодговорности и релативизму долази до цинизма и, неретко, авај, до примитивизма.

Слобода лишена светости – то је социјално опасна снага. И, што је јача та снага у личности, тим је човек опаснији. Несуздржан и безобзиран у стремљењу ка власти по сваку цену, он користи све начине, налази све путеве, пушта y оптицај сва средства, све до лицемерја, клевете, лажи и масовних убистава. И што је носилац те слободе лукавији, тим је изоштренија његова борба за живот, тим је изразитија његова способност да прескочи препреке кривичног права, тим успешније манипулише проблемима и недостацима правног поретка, тим више се уздиже степеницама живота, тим је штетнији његов утицај. Управо та лоша слобода подрива и подрива демократију, баш је она измислила и спровела у живот идеју тоталитарне државе. Али, своју последњу реч та слобода лишена светости још, до сада, није изрекла.

Неприметно, наш живот губи освештаност. Тај процес почиње од безначајних пропуста и немара, а завршава се грандиозним кризама ипотресима. Првоизвор тих опасности је недуховно васпитавање децe.

Руси у Богу: антологија руске духовне поезије, избор Здравко Шћепановић, „Панонске нити“ – Крушчић, „Бернар“ – Београд, 2014, стр. 527-529.