ИВО АНДРИЋ, Раскош и љепота живота живе неуништиво у мени

Два дана ме већ не изводе ни на онај један сат шетње, јер киша без престанка сипи.

 Мени се чини да ми непрестано влага навире у ћелију и да ми пада по лицу и рукама као лепљив талог. Мој покривач је оштар и студен, моје јело има укус лимене посуде и моја ћелија онај неописив задах уског простора у ком један човек дише и живи, без промјене и зрачења. 

Али ту за мојим вјеђама - склопим ли само очи - живи сва величина живота и сва љепота свијета. Све што је икад само такло очи, усне и руке моје све је у мојој свијести живо и свијетло на тамној позадини ове патње. Раскош и љепота живота живе неуништиво у мени. 

И сад кад сам све то изгубио пуни ми душу бескрајна благодарност за све многоструке и дивне дарове што их живот даје онима који су срећнији од мене.

Откуд ми ово чудно осјећање?

Ја кроза њ пролазим као кроз тамнозелени мир и мирисну тишину оморикове шуме у љетњи дан. И заборављам све око себе.

И. Андрић, Ех ponto, немири, лирика, Сабрана дела Иве Андрића, књига једанаеста, Удружени издавачи, Београд, 1981.