ЛУИС СЕРНУДА, Кад би човек...

Кад би човек могао рећи оно што воли,

кад би човек могао уздићи своју љубав до неба,

као што је облак уздигнут у светлости;

кад би попут зидова што се руше

да би била поздрављена истина уздигнута у средишту,

кад би човек могао разорити своје тело,

остављајући само истину своје љубави,

истину самога себе,

које се не зове слава, срећа или амбиција,

него љубав или жеља,

ја бих коначно био онај, како сам замишљао,

онај, што својим језиком, својим очима, својим рукама

објављује пред људима непознату истину,

истину, своје истинске љубави.

Не познајем слободу, осим слободе

да будем заробљен у некоме,

чије име не могу чути без узбуђења,

због кога заборављам себе у том јадном постојању,

за кога сам дању и ноћу оно што жели,

а мој дух и тело плове у његовом духу и телу,

као изгубљено дрвље што га море диже или топи,

слободно, са слободом љубави,

једином слободом која ме усхићује,

једином слободом за коју умирем.

Ти оправдаваш моје постојање,

да те не познајем не бих живео,

да умирем не знајући те, не бих умро, јер нисам живео.