Осећање – говоримо и о духовном осећању пуноће и о носталгији (и апсурду) осећања душе (духовног искуства) – је по својој природи чедно (детиње) или девичанско. То значи да њему није потребна историја ни развој; да њему нису потребни ,,објективни услови“ света, јер оно не настаје из познавања тих услова или из прилагођавања; оно је надсветовно. Зато човек који би био ,,комплекс друштвених односа“ или ,,историја човека“ не тражи нити би имао шта да очекује од осећања.
Учење о диалектици, о Еросу, о тро-хипостасној структури душе (суштине) човека види суштину човека у осећању и супротставља осећање (као саму суштину човека) мишљењу. Као што је искуство претпоставка мишљења, тако је чедност претпоставка осећања.
У чедности није битно незнање, неискуство, него одсуство и сувишност сваког искуства (и знања) о осећању! О ОСЕЋАЊУ! немоћ искуства, јер никаквим искуством не можемо да се послужимо како бисмо њиме изазвали осећање. Покушај да се послужимо искуством је већ сам по себи лаж, и то свесна лаж, свестан удар на саму природу осећања, дакле, на саму суштину човека.
Човек је слободан да учини шта одлучи, али није слободан да доноси одлуке о свом осећању. Зато је слобода немоћна да изазове (или сузбије) осећање, јер је искуство – којим се слобода увек служи као пројектом својих одлука, као садржином одлика! – немоћно пред осећањем. Искуству и знању осећање је тајна! Зато...
чедност и осећање су једнако нераздвојни, суштински повезани, као што су то искуство и мишљење. Искуство је претпоставка мишљења, а чедност је претпоставка осећања. (Не страсти, него осећања).
Искуство има своју историју, те је човек везан искуством за историју и време. А ако смо склони да човекову суштину схватимо метафизички, као мишљење (,,битије=мишљење“), онда је самим тим, тј. мишљењем о искуству, човекова суштина схваћена као нешто световно, временом, историјом и светом условљено. Зато је метафизика нераздвојно повезана са човеком који је ,,историја човека“.
Од тога је осећање слободно; слободно од искуства, историје, времена; самом чедношћу ослобођено. Осећање није историјско, везано за епоху, условљено искуством.
Другачије је са страшћу: њој је потребно искуство! Она је зато световна; она зато и свој простор тражи у световности; њој треба искуство, о свету, јер она осећа да је лишена света као свог битија! Зато она уме да зналачки ,,глуми осећање“, да ,,саосећа“ са оним што (и кога) хоће да присвоји; она уме и да глуми спонтаност (настанак осећања без одлуке и искуства којим би се одлука послужила), тј. страст уме да глуми невиност и чедност! (Подсећам на Бодлерову песму ,,Читаоцу“!).
Но зато се чедност постиже тек чишћењем од страсти, КАТАРСОМ којом почиње (и постиже се) уздизање човека у духовност. И ту се указује једна значајна разлика између искуства духовног и искуства магијског.
Магијско искуство придаје вредност довршеног и завршеног битија само свету (као целини), а човеку се, напротив, у освешћењу тога искуства јавља страст, осећање да је он сам лишен битија. Зато тежи да постигне савршенство (довршеност) и осећа да ће га постићи обухватањем битија света. То је међутим, ,,могуће“ само у магији: као осећање целине којом је обухваћен и човек. Мишљење ту целину ,,обухвата“ поимањем. Метафизика тако поистовећује битије са поимањем (мишљењем).
Духовно искуство, напротив, није гладно света, не тежи обухватању света, него тежи духу; не придаје вредност свету, него свет и световност осећа као апсурд, таштину (празнину), тј. као лишеност духа (битије је апсурдно, јер у самом себи није надбитије). Отуд духовно искуство не осећа глад (или жеђ) за светом, нити жеђ за знањем (метафизичку жеђ за знањем) које би обухватило свет поимањем. Духовно искуство, напротив, има осећање мучнине од историје и света. Зато духовно искуство тежи истини битија против магијске представе о битију. Његово осећање апсурда је противно магијској (метафизичкој) жеђи. Осећањем кајања (жеље да се одрекне сваке агресије према свету), духовно искуство је противно страсти која је осећање права на свет: право јачег, право моћи, право ума, ,,правда“ воље за моћ.
Зато духовно искуство, тежећи духу, тежи истом том носталгијом и катарси, очишћењу од страсти.
Можда је прилика да још једном укажемо на појаву свести: свест се јавља као феномен осећања, изазвана носталгијом духовног искуства за духом, осећањем човека да је лишен духа. Без тога осећања не би било свести. Зато Његош каже да је човек у свету и световности ,,сном успаван тешкијем, у којем види само привиђења...и једва се опредијелити може да ли му битије спада“ у тај свет или не (ЛМ, Посвета, стихови 4, 12-20, 71-80 итд.). Свест се јавља тек са Лучом која тежи уздизању у Небеско царство. Та свест, додуше, буди и наше магијско искуство те постајемо свесни тога искуства. Али она није феномен магијског, него духовног искуства. Страст је, дакле, пасивна: не рађа се свест из страсти, него свест, настала из носталгије за духом, буди онда и магијско искуство и његову жеђ, те почиње борба у којој духовно искуство одржава живом своју тежњу духу само ако се при томе чисти од страсти, ако им се одупре покајањем, катарсом, жртвом ,,са олтара чистога“ (ЛМ, I, 1-30).
Без чедности, дакле, нема духа, као што ни уздизања духу нема без чишћења од страсти. (Страсти нису чедне, него управо грешне; оне су сама суштина греха; оне су побуна против духа).
Ж. Видовић, Огледи о духовном искуству, друго издање, Светосавска омладинска заједница, Београд, 2014.
Ж. Видовић, Огледи о духовном искуству, друго издање, Светосавска омладинска заједница, Београд, 2014.
Нема коментара:
Постави коментар