Разлика
између Његоша и „фолклора“ (патријархалне мудрости) – чак и оног највишег „фолклора“
какав је у Филипа Вишњића или у Старца Милије – је огромна. Неспособност или несклоност да те разлике
уочимо потиче од Просветитељства, има дугу „традицију“ (још од Доситеја) и,
видећемо, трагичне последице по нашу културу. Та просветитељска несклоност
читавог једног доба или чак епохе учинила је да Његош остане усамљен и, како
Иво Андрић каже, „трагичан јунак Косовске мисли“.
Његошево дело је
од „наше патријархалне мудрости“ одвојено читавом једном провалијом. А наша склоност да
ласкамо народном стваралаштву („фолклору“) чини да ту провалију не видимо и не желимо да
видимо. Међу онима који Његошево дело
поистовећују са „фолклором“ (додуше са „врхом патријархалне мудрости“) има их
две врсте: једни који мисле да ће тиме Његошево дело учинити нама разумљивијим,
а Његошу поласкати једнако као и народу, и други који мисле да Његош спада y прошлост, и то баш зато што је „фолклоран“.
Рецимо
да међу прве спадају они који Његошу прилазе гусларски, па га и у позоришту
виде гусларски или епски, мада је од гуслара до Његоша растојање веће него од
Хомера до трагеда грчких. А међу друге спада
низ критичара, па чак и писаца од времена Доситеја до данас. Ни једни ни други
не виде провалију која Његоша раздваја од „фолклора“, дубљу него што је
провалија која је раздвајала грчке трагеде од Хомера. Та провалија
је нарочито
уочива кад
се y
трагеда јавља
иста тема (исти мит, мотив) који
и y
Xомepa или
кад се
y Његоша јави
иста тема
као и y „фолклорној“
песми.
Провалију не запажају ни они који, y поистовећењу национално–историјског Његоша са племенским
„фолклором“ („патријархалном мудрошћу, итд.), виде похвалу, ни они који у томе
поистовећењу виде разлог да се Његош закопа y
прошлост заједно с „фолклором“.[1]
Ми
тиме не желимо рећи да је Његошево дело (или ма којег песника, писца, трагеда)
изнад „фолклора“, да је, рецимо, Толстојево дело изнад Слова о полку Игорову, а
Софоклово изнад Хомера. Ми само желимо да нагласимо разлику: два дела („фолклор“
и Његош) су на двема странама, једно с једне, друго с друге стране провалије,
растављена онако како су растављене две епохе и језик (значењска садржина)
једне епохе од језика друге епохе. Највећа заблуда и највећа сметња да Његоша
схватимо је заблуда да је Његош близак и разумљив народу! Да је он „народни“ песник, малтене, гуслар,
„слијепац“. Он је, нажалост, неразумљив
народу српском (који се срозава на ниво племена), као што је и Платон био
неразумљив Грцима (који су зато поражени!).
Ту
провалију измећу „фолклора“ (патријархалне, племенске „народне мудрости“) и
национално-историјског Његоша могуће је прећи само на крилима Луче Микрокозма, искуством уздизања које
се – као духовно уздизање – збива y Лучи Микрокозма.
Тема
тога уздизања као уздизања y Небеско
Царство или као кретање по „Оном свету“ – обрађивана је и y народној, „фолклорној“ поезији (па и ту највише y Црној Гори). Неке
од тих песама стигао је, пре њиховог коначног нестанка,
да забележи и Вук Караџић: Свеци благо
дијеле, Опет то али друкчије (из Црне Горе), Огњена Марија y паклу (из Црне
Горе), Змија младожења и, поред те песме, још једна прозна варијанта истог
мита, као приповетка Змија младожења, затим опет то али друкчије (из Црне
Горе), Цар Дуклијан и Крститељ Јован (из Црне Горе), све y другој књизи „у
којој су пјесме јуначке најстарије“, Српске народне пјесме. Но, колика је год
разлика између тих песама и Луче Микрокозма, између Небеског Царства како је
оно схваћено y тим песмама и Небеског Царства
како је оно схваћено y Лучи Микрокозма, између начина
како се улази у „Онај свет“ тих песама и начина како се улази у „Онај свет“
Луче Микрокозма, толика је и разлика између „народних пјесама“ (овде називаних
„фолклор“) и Његошевих дела Горски
вијенац и Шћепан Мали.
Ако
наша пажња није довољно усмерена и заокупљена Лучом Микрокозма, онда нећемо ни запазити ни свесни постати разлике
између дела Његошевих, с једне стране, и „народних пјесама“, с друге. Спевом Луча Микрокозма је одређена читава
Његошева трилогија, па и дело Шћепан Мали
у тој трилогији, те ћемо и разлику између „народне пјесме“ („фолклорне“) Шћепан Мали и истоимене драме Његошеве одредити
помоћу Луче Микрокозма веома лако. Одмах
нам пада у очи да у „фолклорној“ песми Шћепан Мали (у Огледалу српском, песма бр. 24) нема Игумана Теодосија Мркојевића. Нема нити иједног лика, на пример неког монаха, који
би и по чему био сличан Игуману Теодосију Мркојевићу. И не само то: нема ниједне
народне песме („фолклорне“) у којој би се јавио неки лик сличан Игуману
Теодосију Мркојевићу. Баш као што им у „фолклорној“ песми о „истази потурица“
Српско Бадње вече (Огледало српско,
песма бр. 3) нема ни помена о Игуману Стефану, те се услед тога и сам Владика
Данило из Горског вијенца и сви јунаци и читава структура тога дела битно
разликују од владике Данила и јунака и структуре народне песме („фолклорне“)
Српско Бадње вече. Јасно је да онда није могуће тврдити да се y народној песми Шћепан Мали ради о истом као и y Његошевој драми Шћепан Мали или да се у народној песми
Српско Бадње вече („истрага потурица“ y Црној Гори) ради о
истом као и y Његошевој драми Горски вијенац. Није могуће тврдити, чак, ни то да су те поменуте
народне песме биле модел Његошевим делима. Пре би се могло рећи да Његош
својим делима о истом „историческом собитију“ побија и сузбија онај приказ и
оно тумачење који су о истом (епском, „неисторическом“!) „собитију“ дати y нароцним песмама Српско Бадње вече и
Шћепан Мали. Тако y народној песми Шћепан Мали само Млечани говоре да је Шћепан
узурпатор, лажљивац и будала, да је за њим народ Црне Горе полудио клањајући се
свему што је руско, па тако и Шћепану који се представља као руски цар. Али, y Његошeвој драми Шћепан Мали то млетачко мишљење о
Шћепану и народу Црне Горе изриче Игуман Теодосије Мркојевић! Дакле, то мишљење изриче, чак га много
дубље, јасније и оштрије образлаже, па и лаж доказује много ефикасније Игуман
који говори – не са становишта млетачких интереса, него – са становишта Луче Микрокозма, тј. Небеског Царства и
Косовског Завета! А кад га изриче Игуман, онда је то и сам Његош. До становишта и лика једног Игумана Теодосија Мркојевића
није Његош стигао из „фолклора“ (народне песме и „патријархалне нароцне
мудрости“), него из Луче Микрокозма (а до Луче из монашког исихазма Светог
Петра Цетињског).
Ж.
Видовић, «Његошева трилогија», у: Његош –
песник српске слободе, Catena mundi, Београд, 2014, стр. 126–129.
[1] Жарко Видовић овде мисли пре свега на Јована Христића и
Душана Матића: «Поводом представе Горског вијенца у Народном позоришту, у
Београду, Јован Христић, у часопису Књижевност
(бр. 3, год. 1981) назива Његошево дело «мудровање у народном стилу,
покушај једног теократског (!) владара са песничким амбицијама (!) и песничким
талентом да изрази Волксееле свога племена и да се идентификује (?!) с њом...
Његошеви јунаци се за сваку, ма и најмању ситницу бацају у највише метафизике,
што не може, а да данашњем уху не зазвучи помало празњикаво. Његошев спев је,
свакако, врх, али и завршетак наше патријархалне (?!) мудрости, патетике и
реторике која се са њим заувек исцрпла (!) имао је Матић право када је једном
рекао како би га требало закопати и пустити на миру једно стотинак година.»
(преузето из: Политика од 4. Јула 1981,
стр. 10) – прим. М. Јефтимијевић
Михајловић
Нема коментара:
Постави коментар