На уму ми је звоно. Лебдећи у ваздуху слободно, и са ослонцем не оздо већ
озго, тек тада забруји. Али само додир један устрепталој бронзи, и моћни бруј
већ поремећен је, пригушен.
Тако ни поја, тога пуног гласа људске душе, нема док се y сржи својој не
одреши, док слободно не залебди биће.
И управо стога што Поета долази на свет сав у знаку неба, и са ослонцем y
духовној стварности, његов став слободе коренит је, његов глас тако моћно и
јасно земљом одзвања.
М. Настасијевић,
Есеји, белешке, мисли, Дечје новине – Српска књижевна задруга, 1991,
стр. 234.
Нема коментара:
Постави коментар