ВЕСНА КАПОР, Трнови је венац, оче

 У свим аутобусима. На свим цестама. Испод небеса, Оче. Наше је време.

Сунце греје у пролетњем расипању, светлост не престаје да трепери, бела, тужна, вечна. Сви су часови, небески. И догађа се то, унутра, у нама. Светли и не престаје. Гужва се, и боли. На овој цести, земној, остало је много недодирнутих радости, Оче. Нека се догоди y причи, каже мој муж, све што није стигло да се деси.

Kyпујем ти одело и ципеле. У једној скромној београдској радњи. Нежно осиона.

Велиш, ово ми је за укоп. После, одлазиш на свадбу и свираш усну хармонику, уплићеш ногама тројанац, коло, као да је цео свет у тој малој дрвеној кутији.

И сад, кажу, падала је киша, не сећам се, y том вуненом петролеј кроју, путујеш. И одмараш се. Свако одело је укопно.  

И сваки час. Трнови је венац.

Оче.

Весна Капор, „Венац за оца“ (одломак), Венац за оца (приче), СКЗ, Београд, 2018.