Све ће ово једном
некуд да ти оде
Да испари ко стварна
са длана кап воде
Све што те узимало
волело и сјало
Жалићеш га као да је
постојало
Што те миловало сјаја ока звуком
Што памтиш да си
додириво руком
И љубио са радошћу очи којих има
И лице стварније од
магле и димa
Све што je склоно паду y венуће
Још пре него нестане
некуд увенуће
Чак и оно што још трепће и хода и живи
Постало је већ магла
и пепео сиви
Пре суђеног часа пре последњег трена
Испариће y плавет са таласа пена
А ја за вечнијим
вечито гладујем
Како онда душо да ти
се радујем
Зато се не чуди кад ти кажем мило
Треба да волимо само
шта је било
Волим те и верујем да ове две речи
Време неће имати
снаге да черечи
Време стари мајстор који
снове глође
Макар што је прошло
неће да допрође
Волим те и то ће да траје без смене
Кад не буде било ни
тебе ни мене
Б.
Баковић, Утеха лишћа, Каирос, Сремски
Карловци, 2016, стр. 17-18.
Нема коментара:
Постави коментар