Будући да супротности
нису потпуно одвојене, већ се у
одређеном тренутку додирују и прелазе једна у другу, њихова међусобна
условљеност исказује се и равни животног јединства које са становишта дуалитета
није лако видљиво. Зато привид велике разлике између живота и смрти само
увећава неразумевање природе и суштине негативитета. Иако над тим привидом,
било да је онтолошке, духовне или етичке природе, не постоји потпуна победа, човеков однос према смрти заснован на свести о
рационалној супериорности исказује се у тежњи да се она коначно савлада. Овакав однос исходује људски пораз у самом
средишту представе о земаљској
бесмртности, односно животу без смрти. Тај пораз је показатељ удаљености од
саме суштине постојања, чија спознаја имплицира и другачији однос према смрти.
Наиме, уколико спознање изворно значи љубити, онда познавање постојања значи
искуство његовог божанског јединства супротности које управо у доживљају љубави
и омогућује стварни преображај.
Зато и не постоји победа над негативитетом, већ
успостављање и поседовање баланса, владање средиштем које одржава виталну
тензија супротности у њиховој равнотежи. Довољно аутентично и дубоко осећање
центра утемељује нас и чини сигурним у кругу у којем смо овладавали и његовим најудаљенијим ободом.
Супротности постоје као две стране исте реалности
које су неодвојиве и међусобно комплементарне.
Симбол те свеукупне реалности која подразумева супротности је наднаравни ентитет
као извор свих облика постојања. Са тог становишта све што постоји, у нашем позитивном и негативном значењу, има своје дубоко оправдање
и смисао. У свакој појави и облику постојања открива се део, само повремено
нарушаване, свеопште / животне хармоније засноване на јединству
супротности. Иако је због својих
интереса делимо, постојаност свега претпоставља божанску оправданост и доброту.
Испољене
супротности имају у моралном контексту одговарајуће значење добра и зла, али су
са становишта вишег јединства ове разлике крајње релативне. Оне
постоје само у нашем свету, све до момента ослобађања условљености да их тако и
видимо. О том узвишеном тренутку у којем
се супротности укидају и свет показује у својој суштини, Андрић вели: „Има
тренутака када су за мене вода и ватра једно исто. То су она неухватљива и
незадржива магновења кад смо ношени нама иначе непознатим снагама, кад наш
поглед не задржавају ова пролазна привиђења која називамо светом ако себе. Тада
потпуно нестане овог мучног света са његовим супротностима, и ја видим јасно и
савршено осећам јединство свих елемената који круже васионом. Ништа нема имена,
лика, правца ни оправдања. По својој суштини и свом коначном дејству, све је
једно у овом милионитом делићу секунда који се зове вечност“[1].
У моменту укидања супротности ствари,
објављује се њихова дубља, духовна суштина божанског исијавања вечног у животно
ефемемом. То снажно осећање душевног
пробуђења, способно да нас ненадано и стварно узнесе, чини нас свесним
ограничења представа заснованих на дуализму и могућности њиховог превазилажења.
Проистекло из аутентичног доживљаја, искуство тог вишег смисла је упоришна
тачка увида и и целовитост нашег постојања, које свешћу о јединству супротности
у сваком феномену добија значење повлашћеног и тајанственог животног места.
Б. Јовановић, Блискост
далеког: анахронике III, Stylos,
Нови
Сад, 2005, стр. 18–19.
Нема коментара:
Постави коментар