НИКОЛАЈ ЗАБОЛОЦКИ, О лепоти људских лица

Постоје лица, слична раскошним порталима

Где се велико открива у малима.

Постоје лица – приличја тужних уџерица,

Где се кува јетра, мирише сирница.

А нека су хладна, умртвљена лица

Решеткама затворена као тамница.

Друга – као куле у којима одавно

Не живи нико, зури окно празно, тамно.

Но, колибу малу знао сам некада,

Скромна је била и неугледна тада,

Ал’ из прозора њених увек је ка мени,

Дах пролећног светла струјао румени.

Лепота света чудесна је и велика!

Постоје лица – слична песми победника.

Од таквих, сунцу налик, нота блиставих

Саткана је песма висина небеских.

1955.

На путу Истине и Љубави (избор из руске Поезије), приредио и препевао Александар Мирковић, „Сродство по избору“, Нови Сад, 2019.