БЕЛА ХАМВАШ, Психологија брања цвећа

 „Лакше је развалити гвоздене окове него венац цвећа.“

Опат Констан

1.

Када се на крају живота нађем пред Анђелом Смрти, мислим да ћу га без роптања моћи следити у непознато. Ако ме упита: Да ли си нешто пропустио? Одговорићу: Не верујем. Али ако каже овако: Да ли ти је жао што овде нешто остављаш? Рећи ћу: Цвеће.

Радо ћу се и лако одрећи онога што живи на земљи, али цвеће, цвеће!

Анђео ће ми рећи: видећеш, свет разума је богатији од света слика. Тамо ћеш видети изнутра. То је као када се предаш дубокој медитацији. Одвојен од земље немаш другог искуства до нематеријалног бруја; срећан и ослобођен лебдиш y безграничности. У великим тренуцима љубави, када се руши зид између спољњег и унутарњег света и више не знаш где је споља ни где је унутра, тело се претвара у душу а душа y тело; у великим тренуцима вере, када се руши зид између ове и оне стране и не знаш више где је овде ни где је онде; живећеш у таквом стању када ће нестати посебна свест о теби самом и доживљаваћеш степене духа који воде према Богу, да би на крају доспео пред лице Његово и тада си стигао на циљ.  

А ја: Свети Анђеле! Још у животу сам имао удела y милости да се добровољно могу покоравати законима бића. С покорношћу сам ишао сам и није ме требало ни присиљавати ни вући. И сада идем, јер тако треба, јер се радујем што могу да будем послушан и јер знам да је свет у који ступам виши од претходног. Ништа ме не боли. У срцу ми је мир. Али цвеће, цвеће!

2.

Бејах још скоро дете. Сећам се места, подножје брега, на улазу у сеновиту долину, седим на зиду поред куће y рушевинама, преда мном у хладу љубичаста глува коприва. Са другарима сам се y детињству био договорио да су глуве коприве наши војници, а жути маслачци непријатељи. Маслачке смо уништавали где год бисмо стигли, али ни једну једину коприву нисмо смели дирнути. Сада док седим на зиду, сећам се тога и: колико наших војника, цео батаљон, улогорили се, можда се спремају за битку и да опколе отпозади одреде маслачка. Радовао сам се њиховом тријумфу и желео им победу.

Истовремено, могло ми је бити осамнаест, чудна ствар ми је пала на памет. Зашто човек трга цвеће и зашто се кити њиме? Која је то загонетна принуда што смо y мартy одлазили на обале потока да беремо висибабе, y мajy y шуму по ђурђевак, y јуну по булке и различак на њивама? Зашто се радују девојке када им дајем цвеће? Зашто y собама постоје вазе и зашто је у њима јоргован у пролеће, хризантеме y jeceн?

Доспео сам довде. Тада сам одлучио да ћу о томе размислити и смирићу се тек ако нађем одгонетку. Написаћу психологију брања цвећа.

Наравно, онда још нисам имао ни појма о психологији, једино сам знао да психа бере цвеће. Зашто? Ни данас не знам. Очито да између њих постоји неко сродство. Што је неко више душа, тим је више цвеће. Жена. Нарочито девојка. Дете. Поготову беба. Женска имена: Ружа, Љубица, Јасмина, али постоји и мушко цвеће: Нарцис.

Прошло је од тада двадесет пет година и кад ми падне на ум завет на каменом зиду, осећам да једном треба да испуним обећање.

Прво о чему треба проговорити јесте име цвета. Имена цветова су најлепше речи језика. У мађарском исто као у енглеском, француском, или латинском. Многа поподнева и вечери сам провео, нарочито зими, поред пећи, тражећи по речницима називе цветова и дивећи им се. Често сам им придевао самовољне слике, а понекад измишљао и целе приче.

Испричаћу само једну. Једног пролећа, на сеновитом, заклоњеном месту, на северној страни провалије нашао сам бео цвет. Иако сам y ђачко доба, а и после, волео да скитам уз приручник за одређивање врста растиња, овај цвет нисам знао. Растао је између листова ђурђевка, листови су му били рутави, а између пет, шест, чак и седам меких, баршунастих, белих латица жути тучак прашника. Мирис? Како да кажем? Шафрански и испарљив, нежан, малко подсећа на љиљан, али је блажи и слађи, опојан, свеж и као да и није материјалан. У себи сам је звао Бела анемона. Знам једно место где густо расте на простору величине собе. Средином маја сам видео то место и y том сусрету једва да има нешто земно. Нагињем се над њих и имам осећај да сам се сусрео био y осамнаестој години с оном девојком, с којом сам се целог живота желео срести и да је девојка та, још дете, плава, кожа јој као латица анемоне, бела, проговорила мени, са усана би јој се ширио овај мирис. Љубав, вера, лепота, душа заједно, као остварење неостварљиве жеље.

Тај мирис и то име одмах тада и од тада увек су изазивали y мени Лету, воду заборава. Осећао сам неку везу између имена, мириса, белине анемоне и заборава: срећа што постоји пиће које својом студеном чари спира моје успомене и изнова почињем да живим као да сам се сада први пут родио.

У јесен сам поново навратио и нашао сам чудна, сасвим ситна зрнца која су била обавијена белим памуком. Беху као из јајашца излегла скупина ситних црва који гамижу, или још боље род Беле анемоне. Бескрајна је нежност, мислио сам, што цвеће своју децу умотава y лак, топао, мек бео повој, да не би озебла када се y зиму нађу y земљи.

Ако би ме ко упитао с киме желим да живим, одговорио бих: са девојком Белом анемоном. Када бих је погледао, све бих заборавио, само не њу, из очију њених гледала би чаробна хладовита вода Лете, додир би јој био баршунаст и на њу би требало пазити као на белу кадифену латицу. Жену коју мушкарац од рођења носи у свом срцу и коју заправо и вечито воли, Јунг назива Анима. Анима и Анемона. Цвет душе. Цвет среће. Цвет Неугасле Невиности.

3.

А сада питам: могу ли да се одупрем да га не откинем? Не могу. И има у томе нешто што се само по себи разуме. Знам да је неисправно што човек убије и једну животињу. Неисправно је ако посече дрво, гради њиме, или га ложи. Неисправно је ако жива бића лишава њиховог живота само зато да би се најео, или да живи удобно. Само је један једини изузетак: брање цвећа. Није неисправно ако уберем цвет, однесем га кући, ставим y вазy и погледујем сваких пола сата како је диван. Сасвим је природно да човек бере цвеће, плете од њега венац, ставља га у запучак или задева за шешир. Зашто? Не знам. У сасвим простој чињеници да човек трга цвеће налази се највише тајни. Деца га безбрижно кидају, девојке луде за њим, излетници га скупљају y велике букете, у баштама се секу букети и све је то y највећем реду и тако треба и да буде. И цвеће је живо биће и брање цвећа је убијање. Али је дозвољено. Нико не може да одоли да не бере љубичице на ивици шуме y априлу. То је таква мистерија пред којом беспомоћно стојим и посматрам с несхватљивим чуђењем.

У књизи коју читам напољу увек има цвећа. На југу ћу радо откинути мирту, рузмарин, малени љубичасти вражемил или лист смокве, бршљана. Овде код куће кидам готово свако цвеће на које наиђем и које желим да уберем. Некада сам имао и хербаријум, али сам га напустио, јер је он ипак више музеј. У бележници и сада стално носим са собом неколико листова лавендуле. Прошле јесени сам их убрао, узмем их каткад и протрљам, па не могу да се наситим њихова мириса.

Има случајева када је једини начин да човек сачува своју целовитост ако је се одрекне. Једни начин да и даље остане невин, ако почини грех. Једини начин да остане у животу, ако умре. То je мистерија вере, љубави, уметности. И брања цвећа.

Бела Хамваш, «Психологија брања цвећа» (одломак), Буктиња, часопис за књижевност, уметност и културу, број 54/2018, Неготин, 2018, стр. 79-83.

ФРИДРИХ ШИЛЕР, Никад не могу отићи од Вас а да се y мене нешто не усади

Споменик Гетеу и Шилеру у Вајмару

(Шилер Гетеу)

Јена, 21. јула 1797. 

Никад не могу отићи од Вас а да се y мене нешто не усади, и радујем се ако као уздарје за све оно мноштво које ми поклањате могу покренути Вас и Ваше унутрашње богатство. Овакав однос, заснован на узајамној способности за усавршавање, мора увек остати свеж и жив и управо мора стицати утолико више разноликости уколико хармоничнији бива и уколико се све више губи она супротност која је код толиких других људи једино што спречава једнообразност. Смем се надати да ћемо мало–помало разумети један другога y свему о чему човек може себи дати рачуна, а у ономе што се по својој природи не може појмити остаћемо осећањем блиски један другоме.

Најлепши и најплоднији начин на који се користим нашим разговорима и присвајам их јесте увек тај да их примењујем непосредно на оно чиме се y то време бавим и да их одмах продуктивно употребљавам. И као што Ви кажете у уводу за Лаокоона да се y сваком појединачном уметничком делу налази цела уметност, тако се, верујем, све што је опште y уметности мора преобразити натраг у најпосебнији случај ако треба да се сачува реалност идеје. И тако ће, надам се, и мој Валенштајн, и све што ћу убудуће можда значајно створити, конкретно показивати и садржати цео систем онога што је при нашем commercio[1] могло прећи y мojy природу.

(...)

Јохан Волфганг Гете – Фридрих Шилер, Преписка, превео с немачког Бранимир Живојиновић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2010, стр. 356–357.

---

[1] Током нашег општења

ФРИДРИХ ШИЛЕР, За песника и уметника потребно је двоје: да се он уздиже над стварношћу и да остаје у границама чулности

Споменик Гетеу и Шилеру у Вајмару

(Шилер Гетеу)

Јена, 14. септембра 1797.

На своју радост сазнајем из Вашег штутгартског писма да Вам се свидело на тлу мога завичаја и да личности које сам Вам препоручио нису од мене начиниле лажова. Не сумњам да ће ова недеља дана, коју сте сами провели са задовољством и коришћу, за Данекера и Рапа представљати епоху и да ће имати врло добре последице; нарочито је онај први изузетно кадар да прихвата поуку, а до сада му је само недостајало успешно спољашње руковођење, које би његовој богатој природи дало потребан правац. Његове грешке y уметности, пошто он иначе зна да јој прилази толико озбиљно и у неким главним тачкама тако одлучно залази у праву суштину, могу објаснити само извесним изобиљем; чини ми се да се његова песничка машта само преплиће са артистичком, која му нимало не недостаје.  

Уопште, овом приликом Вас питам да ли се склоност толиких талентованих уметника новијег доба за поетизовањем y уметности не би могла објаснити тиме што y доба какво је наше не постоји никакав други прилаз естетскоме осим кроз поезију, па према томе сви уметници који полажу претензије на дух, управо зато што их је пробудило само неко поетско осећање, и у ликовном представљању показују само поетску машту. То зло не би било толико велико кад се, на несрећу, поетски дух у наше доба не би усредсређивао на један начин који је толико неповољан за уметничко обликовање. Али пошто се већ и поезија толико удаљила од појма који се придаје њеном роду (којим се једино додирује са уметностима подражавања), она свакако није добра водиља ка уметности, и на ликовног уметника може у најбољем случају утицати негативно (уздизањем над простом природом), али нипошто позитивно и активно (одређењем објекта).

И ову заблуду ликовних уметника новијег доба довољно објашњавам себи на основу наших идеја о реалистичком и идеалистичком песништву; она пружа нову потврду за њихову истинитост. Ово замишљам на следећи начин.

За песника и уметника потребно је двоје: да се он уздиже над стварношћу и да остаје у границама чулности. Где је једно спојено с другим, ту је естетска уметност. Али у неповољној, безобличној природи уметник заједно с оним што је стварно одвећ лако напушта и чулност и постаје идеалистичан, па ако му је разбор слаб чак и фантастичан: или, ако хоће и мора, натеран својом природом, да остане y чулности, он ће радо остајати и пред стварношћу, па ће, y ограниченом значењу те речи, постати реалистичан и, ако му потпуно недостаје машта, поступаће ропски и простачки. У оба та случаја, дакле, он није естетичан.

Свођење емпиријских облика на естетске тешка је операција, и ту ће обично недостајати или тело или дух, истина или слобода. Стари узори, како y поезији тако и у пластици, имају, како ми се чини, првенствено ту заслугу што нам приказују емпиријску природу већ сведену на естетску, и што, после дубоког изучавања, могу да нам дају наговештаје о механизму о самом том свођењу.

Од очајања што емпиријску природу којом је окружен не може да сведе на естетску, новији уметник који има живахну машту и дух радије је потпуно напушта и у машти тражи помоћ против емпирије, против стварности. Уноси неку поетску садржину у своје дело, које би иначе било празно и оскудно, пошто му недостаје она садржина која мора бити црпена из дубина предмета.

Јохан Волфганг Гете – Фридрих Шилер, Преписка, превео с немачког Бранимир Живојиновић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2010, стр. 383–394.

МАРИЈА ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Животна и стваралачка биографија морају бити једно

Успех се данас, нажалост, мери спољим параметрима: успешни сте онолико колико сте се професионално остварили, која сте звања и титуле стекли, колико сте ангажовани или присутни у јавном животу, или, у оном другом потпуно погрешном концепту: успех се мери материјалном моћи и статусом који сте стекли у друштву или ширем окружењу...

Успех за мене никада није био, а још мање је данас, ствар престижа, него је ствар личне среће. Наравно да је човек, као друштвено биће, дужан да се оствари и на том "формалном" плану (образује се, буде "друштвено користан"), али је такође, на оном, далеко значајнијем плану - плану суштине - дужан себи и ономе што му је рођењем дато - да се духовно усавршава... Људи који се баве било каквом духовном делатношћу (а књижевност доживљавам тако), свој успех не мере референцама и титулама, него скалама лествице духовног раста. Та лествица је бесконачна и ми смо, док год смо живи, дужни да том врху тежимо. А тај врх није изван нас, него у нама самима.

Мој принцип је да животна и стваралачка биографија морају бити једно: човек властитим животом и властитим примерима мора да сведочи истину, а не само да је тражи у литератури. Ако целог живота стремите томе, идете тим путем, ваша стваралачка и животна биографија се морају спојити у једну тачку, а то је духовна биографија, ваша лична карта, ваш успех...

https://www.radiokontaktplus.org/vesti/jeftimijevic-mihajlovic-covek-koji-je-posvecen-na-kraju-ce-biti-nagraden/20197?fbclid=IwAR312nRNcJddjM3oZcjTSUuHIcsmn2DcxH6mDYqxdAtbBnBc4VyObxM3yJk

ЈЕРОМОНАХ РОМАН, Земно оваплоћење чистоте...

Земно оваплоћење Чистоте,

Дисање воде и цвет божански...

Љиљане бели! Благословене лепоте:

Бог те уздиже над цвећем земаљским.

Невиност, непорочност, — мир свуда,

Ја ти се клањам мој бели цвете.

Незаштићен, рука те трга луда,

А ти верујеш сваком, ко дете.

Пловим даље, ћутим, пун спокоја,

Весла зањишу лишћа лепоту…

Хвала Творцу! Жива је душа моја

Докле год она тражи Чистоту!

31. јул 1995. Скит Ветрово

Препевао: Александар Мирковић

https://srodstvopoizboru.wordpress.com