Успех се данас,
нажалост, мери спољим параметрима: успешни сте онолико колико сте се
професионално остварили, која сте звања и титуле стекли, колико сте ангажовани
или присутни у јавном животу, или, у оном другом потпуно погрешном концепту:
успех се мери материјалном моћи и статусом који сте стекли у друштву или ширем
окружењу...
Успех за мене
никада није био, а још мање је данас, ствар престижа, него је ствар личне
среће. Наравно да је човек, као друштвено биће, дужан да се оствари и на том
"формалном" плану (образује се, буде "друштвено користан"),
али је такође, на оном, далеко значајнијем плану - плану суштине - дужан себи и
ономе што му је рођењем дато - да се духовно усавршава... Људи који се баве
било каквом духовном делатношћу (а књижевност доживљавам тако), свој успех не
мере референцама и титулама, него скалама лествице духовног раста. Та лествица
је бесконачна и ми смо, док год смо живи, дужни да том врху тежимо. А тај врх
није изван нас, него у нама самима.
Мој принцип је
да животна и стваралачка биографија морају бити једно: човек властитим животом
и властитим примерима мора да сведочи истину, а не само да је тражи у
литератури. Ако целог живота стремите томе, идете тим путем, ваша стваралачка и
животна биографија се морају спојити у једну тачку, а то је духовна биографија,
ваша лична карта, ваш успех...
Сасвим тако!
ОдговориИзбришиСрдачан поздрав!
Хвала најлепше!
ИзбришиСрдачан поздрав!