Кад је дете било дете
ходало је машући рукама
желело је да је поток река,
река понорница,
а ова бара да буде море.
Кад је дете било дете,
није знало да је дете,
све је имало душу,
и све су душе биле Једна.
Кад је дете било дете
није имало своје мишљење,
није имало навике,
често је седело прекрштених ногу,
непрестано трчећи,
имало је ковитлац у коси,
и није се кревељило при
фотографисању.
Кад је дете било дете,
постављало је ова питања:
Зашто сам ја баш ја, а не ти?
Зашто сам овде, а не тамо?
Кад је почело време
и где се простор завршава?
Да ли је можда живот под Сунцем
само један сан?
Није ли оно што видим, чујем и
осећам
само одраз неког Света пре овог
Света?
Ако знам да постоји зло,
постоје ли заиста и зли људи?
Како то да ЈА, уопште као да
нисам постојао
пре него што сам постао ЈА,
и да једном ЈА, који сам,
више нећу бити ЈА?
Кад је дете било дете,
давио га је спанаћ, грашак,
сутлијаш,
на пари куван карфиол,
а сад све то гута,
не само зато што се мора.
Кад је дете било дете,
у туђем се кревету једном
пробудило,
и потом никад престало.
Многих људи, тада, добрих му се
чинило,
а данас тек пар, ако је среће.
Јасну је слику Раја у себи имало,
да ли баш, пита се сад?
Кад од Ништавила визије
и данас га стресе страх.
Кад је дете било дете,
играло се са одушевљењем,
и сад, има исти онај ентузијазам,
али само кад је посао у питању.
Кад је дете било дете,
било му је доста јабуку да
једе... хлеба,
па је тако чак и сад.
Кад је дете било дете,
слатке бобице би му испуниле шаку
баш као што то бобице чине,
па и сад би.
И зелени би му орах горчином
језик натопио,
баш као што сад натапа,
и са сваког би врха планинског,
још вишем врху хитао,
у сваком граду великом,
још већем граду клицао,
и ништа се није променило.
За трешњама је до највише крошње
посегао,
са страшћу коју и данас поседује,
али и срамежљив пред непознатима,
баш као некад.
Кад је први снег нестрпљив
ишчекивао,
на исти начин као и данас.
Кад је дете било дете,
бацило је штап као копље,
право у дрво,
где и данас подрхтава.
Нема коментара:
Постави коментар