ЉУБОМИР СИМОВИЋ, Домодржнице

Жене које перу кошуље лоповима,

које убицама пресвлаче постељу;

жене које кувају липов чај

и сипају га прехлађеним џелатима;

које издајницима рукавице плету,

и паликућама лампу над вечером пале;

 

којима нико није толико грешан

да га не окупаш, не нахраниш, и не огрејеш,

и нико толико моћан

да му не помогнеш,

и нико толико туђин

да га оставиш у невремену пред вратима.

Хлеб и со (изабране песм), СКЗ, Београд, 1991, стр. 260.

БОРИС ПАСТЕРНАК, Хамлет

Жагор стаде. Већ сам усред бине.

О довратак наслоњен: ја ловим

У одјеку неком из дубине

Шта ће бити са животом овим.

На мене је уперен мрак ноћи

Кроз хиљаду двогледа на оси.

Аве, оче, ако си у моћи,

Мимо мене ову чашу носи.

 

Волим твоју замисао и ја

И слажем се да ме рола води.

Ал се друга драма сад одвија

И овог ме пута ослободи.

Но редослед има свако дејство

И крај пута неће се избећи.

Сам сам – грех све јесте и неверство

Није живот што и поље прећи.

МАРГЕРИТ ЈУРСЕНАР, О теорији додира

Понекад сам сањао о томе да изградим систем људског сазнања саздан на еротичном, једну теорију додира, где би се тајна и достојанство оног другог састојали баш у том пружању подршке неког другог света нашем Ја. Уживање и у тој филозофији био би један потпунији, али и посебнији облик прилажења Другом, још један начин у служби сазнавања онога што нисам ја. И у најмање чулним сусретима ипак се доживљај или радња довршавају додиром (...) Такви најмањи и најповршнији додири са већином бића довољни су за нашу жељу, чак је и превазилазе. Ако јачају, онда се множе око једног јединог створа док га целог не обавију, ако сваки делић тела има за нас исто толико потресних значења колико и црте једног лица; кад једно једино биће, уместо да у нама изазове, у најбољем случају, раздраженост, задовољство или досаду, почиње да нас опседа као музика или нас мучи као проблем, ако са периферије нашег света доспе у његово средише и постане најзад неопходније но што смо ми сами себи, онда се догоди то неочекивано чудо, где ја пре видим најезду духа на пут но просту игру пути.

М. Јурсенар, Хадријанови мемоари, превела Иванка Павловић, Нолит, Београд, 1983. стр. 26.

БЛЕЗ ПАСКАЛ, Рађамо се с клицом љубави у срцима

Питамо се да ли треба волети? Ово не смемо да питамо – морамо да осетимо. О овоме се не расправља, већ се препуштамо да нас понесе. Чистота духа узрокује чистоту страсти. Отуда племенит и разборит дух воли са жестином, и јасно види оно што воли. Рађамо се с клицом љубави у срцима. Наводи нас да волимо оно што нам се казује лепим, иако нам нико никада није рекао шта је то. Узалудно је бежати од себе – и даље волимо. Чак у стварима где нам се чини да смо одвојени од љубави, она је крадомице ту, тајно присутна. Човек без ње не може живети ни један трен. Човек избегава да остане сам са собом, дакле треба другде потражити оно што ће волети. То може пронаћи само у лепоти. Природа је тако снажно утиснула ову истину у наше душе, да је ми тамо већ готовом затичемо. Не треба нам никаква вештина ни знање. Изгледа чак као да у нашим срцима постоји место које морамо попунити. Свако поседује властити оригинал лепоте за чијом копијом трага по свету. Жене умногоме утичу на одређење тог оригинала пошто имају неограничену власт над духом човековим. Када има духа, жена лепоту оживљава и предивно истиче.

ИВАН В. Лалић, Докази

Докажи, ако можеш, да те нема –

То неће бити доказ да ја јесам.

Докажи опет, јер доказе све сам

Заборавно. Зато трајем, земан.

Каткада ноћу у тишини слушам:

Трепери простор, рађа ce олуја.

Пулсира огањ y звездама згрушан

По вољи Бога славуја и гуја...

Докажи своју одсутносг на начин

Да ум ce смрзне, а да срце схвати

Зашто од тебе иштем немогуће?

Промаја ноћи, један кров без куће,

Пехар кухуте, напев као зачин

Пошаљи твоју сенку, да ме прати.

Страсна мера, Сабрана дела Ивана В. Лалића, трећи том, Завод за уџбенике, Београд, 1977, стр. 127.

ИВАН В. ЛАЛИЋ, Љубав

У парафрази твога нерођења

Сваки ми корак сенчи једно ништа.

Неоштар снимак. Има ли решења

Сем љубави за стварна чудовишта?

Гле, она ми се нагињу над раме,

Изразе шапу додиром што вређа;

А љубав их је зазвала из таме

Што дуби сенку испод ових веђа ––

Љубав што слепа је за последице,

Видовита за све што наставља је:

L’amor che move i1 sole e 1’ altre stelle.

Паслика раја? Можда твоје лице,

Ти нерођена, рођена да трајеш

У телу што се претвара y пчеле.

Страсна мера, Сабрана дела Ивана В. Лалића, трећи том, Завод за уџбенике, Београд, 1977, стр. 126.

ИВАН В. ЛАЛИЋ, Писмо

Винчанско писмо, жиг у иловачи,

Глинени голуб, мокри ветрокази –

Ко тражи, нађе; свет траје јер значи,

И обнавља се у пламену, влази

И саопштењу. Свет је писмо, древно,

Непоуздано, али још на снази –

И тако читамо га свакодневно,

Ми, првог смисла потоњи читачи

И гонетамо значење му гневно,

Ми суђеници, присилни тумачи

Заданог писма које смислом прети

Из сваког слова. При том понављачи –

Понекад назреш у ваздуху, лети,

Небеску ружу која милост зрачи –

И то је знак, ал основа се сети:

Винчанско писмо, жиг у иловачи.

Страсна мера, Сабрана дела Ивана В. Лалића, трећи том, Завод за уџбенике, Београд, 1977, стр. 170.

МАРГЕРИТ ЈУРСЕНАР, И признајем да се разум збуњује пред самим чудом љубави...

Повероваћу у то сврставање љубави међу чисто физичка уживања (уколико таква уопште постоје) онда када будем видео гурмана како јеца од среће над омиљеним јелом као што љубавник јеца на младом рамену. Од свих наших игара ова једино може да потресе душу и једина је у којој се играч обавезно препушта телесном делиријуму. Није неопходно да се онај који пије одрекне разума, али љубавник хладне главе није до краја одан свом богу.

(...)

И признајем да се разум збуњује пред самим чудом љубави, чудном опсесијом кад та иста пут – о којој се тако мало старамо кад представља наше сопствено тело, бринући се само да је оперемо, исхранимо и, ако је могуће, да је спречимо да нас боли – може да изазове у нама такву страст за миловањцм само зато што је оживљава нека друга, туђа индивидуалност, различита од наше и представља извесне линије лепоте, у чему се, уосталом, ни најбољи суци не слажу. Овде људска логика подбацује као и у откривању Тајни. Народна традиција се ту није преварила, јер у љубави увек види неки облик иницијације, једну од додирних тачака тајне и светиње. Чулно искуство се пореди са Тајнама утолико пре што први додир код неупућеног оставља утисак обреда, мање–више страшног, срамно далеког од присних радњи спавања, пијења и једења, предмет шале, стида или ужаса. Као и игра или лудило Корибанта, наша нас љубав одвлачи у један други свет, где нам је иначе забрањен приступ и где престајемо да се сналазимо чим жар угасне и уживање се расплине. Прикован за вољено тело као распет на крст сазнао сам неколико тајни живота, које већ бледе у мом сећању, као што се у складу са том истом законитошћу болесник на путу оздрављења не сналази у тајанственим истинама своје болести, затвореник пуштен на слободу заборавља своје мучење, а отрежњени победник своју славу.

М. Јурсенар, Хадријанови мемоари, превела Иванка Павловић, Нолит, Београд, 1983. стр. 24-26.

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ, Помилуј, Боже

Помилуј Боже, оне који су жедни пролећа,

ишчезли као осмех тих

међу звездане светове.

Помисли, Боже, на њих

у час кад просипаш цветове

поврх кутова свих.

Заклони, Боже благи, својим гласом

наш смех, и наш глас,

ако радосни будемо у дан

кад, жедни живота и младости,

они одоше од нас;

засени светлошћу вечном њихов вид,

о, Боже благи, јер мене је стид

часа земаљске радости.

 

Заклони, Боже, срцем својим

наше срце у час кад се пролеће рађа,

када цветања, када сунца моћ

буду у нама тугу убили;

кад прође најпре час, па дан, па ноћ,

а ми се не сетимо њих

ни часа кад смо их изгубили.

Заклони, Боже, земаљске столове и чаше

од њих, који више не седају

за пролећне гозбе наше;

од њих, чије душе сад круже

изнад врлине и злости;

на чијем срцу младом цвате руже

у час кад су у шуми ласта

и љубав у срцу нашем

први гости.

МАРИЈА ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Чежња

Бити чисти, блистав бити

са сунцем се измерити

сјајем таму заглушити

и тишином надјачати

света буку, умилити...

Бити чисти, блистав бити...

изнад муља, изнад кала

миром немир поразити

чаму баре избистрити

сузама је покрстити...

Бити чисти, блистав бити

сав у сузи заблистати

страсти хтења измирити

са собом се сусретати

опет Цео с Једним бити

бити Љубав – љубав Бити...

Бити чисти, блистав бити...

ВОЛТЕР, Осећање

 Шкољке, како се тврди, имају два чула; кртице, четири ; друге животињe, као људи, пет: неки признају и шесто; али очигледно је да се сладострасно осећање, о коме хоће да говоре, своди на осећај додира, а да нама припадају пет чула. Изнад њих, немогуће нам је ни да замишљамо ни да желимо.

Могуће је да на другим планетама постоје чула која ми не можемо замислити; могуће је да број чула расте од планете до планете, и да биће које има безброј чула, све савршених, представља крај свих бића.

 Али ми остали, са наших пет органа, каква је наша моћ? Ми увек осећамо против своје воље, а никада зато што то хоћемо; немогуће је да немамо осећај који нам наша природа одређује, када неки предмет надражи наше чуло. Осећање је y нама, али не може зависити од нас. Ми га примамо; а како га примамо? довољно је познато да нема никакве везе између одсвиране арије, и речи које се певају за мене, и утиска које те речи производе y мом мозгу.

Нас чуди мисао; али осећање је исто тако дивно. Божанска моћ избија исто тако y осећању последњег инсекта као и y мозгу Њутна. Па ипак, да хиљаду животиња умире под нашим очима, вас нимало не брине шта ће бити са њиховом моћи осећаја, иако је та моћ дело Бића над бићима; ви их посматрате као стројеве природе, рођене да умру и да начине место другима.

Зашто би и како њихово осећање опстало када оне више не би постојале? Какву би потребу творац свега што постоји имао да сачува својства чији је субјект уништен? Вредело би исто тако рећи да биљке, које се називају осетљивима, задржавају моћ да своје лишће увлаче према петељкама, чак и када је биљка мртва. Без сумње ћете питати како то да, ако осећање животиња умире c њима, мисао човека не нестаје. На то питање не могу одговорити, не знам толико да бих га могao решити. Вечни творац осећања и мисли једини зна како их даје и како их одржава.  

Цело античко доба тврдило је да y нашем разуму нема ничега што није било y нашим чулима. Декарт y својим романима тврди да смо имали метафизичке идеје y себи и пре него што смо осетили сису наше дојиље; један теолошки факултет осудио је то учење, не зато што је било заблуда, већ зато што је било новост: касније је прихватио ту заблуду, зато што ју је уништио енглески филозоф Лок и што је морало испасти да Енглез није y праву. Најзад, после толико честих промена мишљења, факултет је поново осудио ту стару истину да су чула врата разума. Поступио је као презадужена влада која час даје вредност новцу, час је смањује; али већ одавно нико више не жели новчанице тог факултета.

Сви факултети на свету неће спречити филозофе да виде да ми најпре осећамо, и да нам је памћење само продужено осећање. Човек који би се родио лишен свих пет чула не би имао никакве идеје, ако би уотпште могао живети. Метафизички појмови долазе само преко чула; јер како се може измерити круг или троугао, ако нико није видео или дотакао крут или троугао? Може ли се стећи несавршена идеја о бесконачности, сем померајући границе? а како удаљавати границе, ако их нисмо видели ни осетили?

Осећање обухвата све наше способности, каже један велики филозоф.[1]

Шта закључити из свега тога? Ви који читате и мислите, закључујте.

Грци су измислили способност Психе за осећања, и способност Ноумена за мисли. Ми, на жалост, не знамо шта су те две способности; имамо их, али њихово порекло није ништа више познато нама него што је познато шкољкама, морској коприви, полипу, црвима и биљкама. Каквом несхватљивом механиком је осећај у целом мом телу, а мисао само у глави? Ако вам одсеку главу, нема изгледа да тада можете решити неки геометријски проблем: међутим, ваша пинеална жлезда, ваша мождана кора, где ви смештате вашу душу, још дуго остају без промене; ваша одсечена глава је тако пуна виталног флуида да често поскочи и пошто буде одвојена од свог трупа: чини се да би y том тренутку морала имати врло живахне идеје и бити слична Орфејевој глави која је још увек свирала и певала Еурицики када су је бацили y воде Ебра.

Ако не мислите када више немате главу, откуда то да вам је срце тако осетљиво и када је ишчупано? 

Ви осећате, кажете, зато што сви живци почињу y мозгу; а, међутим, ако су вам отворили главу и сагорели мозак, ви не осећате ништа. Људи који знају разлоге свему томе врло су вешти.

Волтер, Филозофски речник, превео с француског Ђорђе Димитријевић, Матица Српска, Нови Сад, 1990, стр. 271–273.  

---

[1] Кондијак, Трактат о осећањима

НИКОЛАЈ БЕРЂАЈЕВ, Духовни лик Достојевског

Човек који се унео у свет Достојевског постаје нови човек, откривају му се нове димензије бића. Достојевски – то је велики револуционар духа.

„И видјело се свијетли у тами, и тама га не обузе.“

(Јн, I, 5)

Ја немам намере да пишем књижевно-историјско истраживање о Достојевском, нити сматрам за потребно да приказујем његову биографију и карактеристику личности. Још мање ће моја књига бити некаква етида из области „књижевне критике“ – врсте стваралаштва коју ја не ценим много. Такође се не би могло казати да ја приступам Достојевском с психолошке тачке гледишта, да откривам његову „психологију“. Мој задатак је другачији. Мој рад се може сврстати у област пнеуматологије, а не психологије. Желео бих да прикажем дух Достојевског, да осветлим оно најдубље осећање света и да интуитивно прикажем његово схватање света. Достојевски није био само велики уметник, он је био такође велики мислилац и човек видовит у стварима духа. Он је велики и генијални дијалектичар, највећи руски метафизичар.

Идеје имају значајну, централну улогу у стваралаштву Достојевског. И генијална идејна дијалектика не заузима ништа мање значајно место код Достојевског него његова необична психологија. Дијалектика идеја је специфични род његовог стваралаштва. Својом уметношћу он је проникао у првобитне основе живота идеја и живот идеја прожима његово стваралаштво. Код њега идеје живе органским животом, имају своју неумитну животну судбину. Тај живот идеја је динамичан, у њему нема ничег статичког, нема заустављања, нема ничег окошталог. И Достојевски истражује динамичке процесе у животу идеја. У његовом стваралаштву осећа се ватрена бура идеја. Живот идеја протиче у усијаној, ватреној атмосфери – хладних идеја код Достојевског нема, њега оне не занимају.

Уистину, има нечег од Хераклитовог духа код Достојевског. Све је код њега ватрено и динамично, све се креће кроз противуречности и борбе. Идеје у његовом делу нису замрзнуте, статичне категорије; не, то су ватрене бујице. Све идеје Достојевског су у вези са човековом судбином, са судбином света, са судбином Бога. Идеје одређују судбину. Идеје Достојевског су дубоко онтолошке, везане су за биће, енергичне су и динамичне. У идеји је концентрисана и скривена разорна снага динамита. И Достојевски показује како експлозије идеја разарају и доносе пропаст. Но, у идеји је такође концентрисана и скривена и енергија која васкрсава и обнавља. Свет идеја Достојевског је веома особен, сасвим оригиналан, по свему другачији од Платоновог света идеја. Идеје Достојевског – то нису праслике бића, нису првобитне суштине, нити су, наравно, норме, него судбине бића, првобитна ватрена енергија. Но, он је, ништа мање него Платон, истицао одлучујуће значење идеје. Упркос данашњој моди која иде за тим да одриче самостално значење идеја и да сумња у њихову вредност код сваког писца, Достојевском не можемо приступити, не можемо га схватити, ако се не удубимо у његов богати и особени свет идеја.

ИНТЕГРАЛНА ДУХОВНА ПОЈАВА

Стваралаштво Достојевског је прави празник и пир мисли. И они који одбијају да учествују у том пиру, само на основу тога што су у својој скептичкој рефлексији посумњали у вредност сваке мисли и сваке идеје, осуђују себе на тужно, јадно и сиромашно таворење. Достојевски открива нове светове. Ти су светови у стању бурног кретања. Кроз те светове и њихова кретања одгонетају се људске судбине. Они који своја интересовања своде само на психологију, који се занимају само за формалну страну уметности, затварају себи приступ у те светове и неће никада схватити оно што се открива у стваралаштву Достојевског. И ево, ја настојим да продрем у саму дубину света идеја Достојевског, да схватим његов поглед на свет. Шта је то пишчев поглед на свет? То је његово поимање света, његово интуитивно проникнуће у најдубље суштине света. А то је оно што се открива ствараоцу о свету, о човеку, о животу. Достојевски је имао своје откровење и ја желим да га схватим.

Поглед на свет Достојевског није апстрактни систем идеја; такав систем не треба тражити код уметника; нешто слично једва да је уопште и могуће. Схватање света код Достојевског – то је његова генијална интуиција људске судбине и судбине света. То је уметничка интуиција, али не само уметничка, то је такође идејна, сазнајна, филозофска интуиција – то је гносис. Достојевски је био у неком особеном смислу гностичар. Његово стваралаштво је знање, наука о духу. Његово схватање света је пре свега, и у највећој мери динамично и ја настојим да га схватим у тој његовој динамичности. С те динамичке тачке гледишта код Достојевског нема никаквих противречности. Он реализује принцип coincidentia oppositorum. Из преданог читања Достојевског свако треба да изађе обогаћен знањем. И то бих знање желео да прикажем у целини.

О Достојевском је много написано. Много је интересантног и тачног о њему било речено. Па ипак, није било довољно целовитог приступа. Достојевском су приступали полазећи од веома различитих „тачки гледишта”, судили су о њему у светлу најразноврснијих погледа на свет и различите стране Достојевског, у зависности од свега тога, показивале су се или остајале скривене. За једне он је био пре свега заступник „понижених и увређених”, за друге „жестоки таленат”, за треће – пророк новог хришћанства, за четврте он је открио „подземног човека”, онима петима даље, он је био пре свега човек православља и гласник руске месијанске мисли. Но у свим тим приступима, који откривају понешто од Достојевског, није било конгенијалности његовом интегралном духу.

За традиционалну руску критику Достојевски је дуго времена био затворен, као што су то биле и све најзначајније појаве руске књижевности. Н. Михајловски је био органски неспособан да схвати Достојевског. За схватање Достојевског потребан је специфични духовни састав. За схватање Достојевског потребна је сродност са објектом сазнавања, са самим Достојевским, нешто од његовог духа. Тек почетком 20. века започело је код нас духовно и идејно кретање које је омогућило да се појаве духови блиски Достојевском. И, нехотично се појачало интересовање за Достојевског. Најбоље је, ипак, писао о Достојевском Мерешковски у својој књизи Толстој и Достојевски. Али и он је одвећ заокупљен истицањем своје религијске схеме, паралеле са Толстојем. Код њега је Достојевски најчешће средство за истицање религије ускрснутог тела и ону јединствену оригиналност његовога духа он не сагледава. Али, Мерешковски је био међу првима којима је пошло за руком да понешто открију код Достојевског од онога што је раније остајало несхваћено, сасвим. Његов приступ Достојевском је ипак у принципу неправилан.

Сваког великог писца као велику духовну појаву треба примити као интегралну духовну појаву. У интегралну духовну појаву треба интуитивно проникнути, треба је сагледати и доживети као живи организам, потребно је уживети се у њу. То је једини исправни метод. Немогуће је једну органску духовну појаву подвргнути вивисекцији: она страда под ножем оператора и онда се она у својој интегралности не може сагледавати. Великој духовној појави треба приступити са душом испуњеном вером, не разарати је сумњом и скепсом. Међутим, људи наше епохе склони су да подвргну операцији било ког великог писца сумњајући да он има рак или неку другу скривену болест. На тај начин интегрални духовни лик нестаје и сагледавање и поимање постаје немогуће. Поимање је неспојиво са анализом предмета поимања. И ја желим да покушам један приступ Достојевском идући путем верника, да се интегрално и интуитивно уживим у свет његових динамичких идеја, да продрем до најдубљих извора његовога схватања света.

КАРАКТЕРИСТИЧНО РУСКИ ГЕНИЈЕ

Ако је тачно да је сваки геније националан а не интернационалан, ако изражава општељудско кроз национално, онда је то посебно тачно када је у питању Достојевски. Он је до дна душе карактеристично руски геније, најбољи Рус међу нашим великим писцима, и поред тога општељудски у највећој мери по свом значају и по својим темама. Он је био Рус. „Ја сам одувек био прави Рус“ – каже за себе А. Мајкову. Стваралаштво Достојевског – то је руска реч о општељудском. Због тога је он од свих руских писаца најзанимљивији људима Западне Европе. Они траже у њему откровење о оном свеопштем што и њих мучи, али и откровење о оном другом, за њих загонетном свету, свету руског Истока. Схватити Достојевског у целини – то значи схватити нешто суштинско у карактеру руске душе, значи приближити се одгонетању тајне саме Русије. Та, како би рекао један други велики руски геније:

„Умом се Русија не може схватити

Аршином се она не може измерити“.

Достојевски изражава све противречности руског духа, сву његову антиномичност која допушта могућност најразличитијих судова о Русији и руском народу. Наша оригинална духовна конституција може се изучавати по Достојевском. Руси су, када у највећој мери изражавају оригиналне особености свога народа – апокалиптичари или нихилисти. То значи да они не могу да буду у средини духовног, у средини културе; њихов је дух окренут коначном, максималном и граничном. То су два пола, позитивни и негативни, који изражавају једну исти устремљеност ка коначности, крају. Како се суштински разликује структура руског духа од немачког духа – Немци су мистичари или критицисти – (или) од структуре француског духа – Французи су догматичари или скептици.

Душевно устројство Руса је најнезгодније за стваралаштво у култури, за историјски пут народа. Народ са таквом душом тешко да може бити срећан у својој историји. Апокалиптичност и нихилизам са крајњих полова своје супротности, оног религиозног и оног атеистичког, у једнакој мери негирају културу и историју као средину пута. И често је тешко одредити због чега се Рус буни против културе и историје и одбацује све вредности, зашто се тако обнажује – да ли зато што је нихилиста или зато што је апокалиптичар и окренут крају, религиозном крају историје којим се све завршава. У својој бележници Достојевски пише: „нихилизам се појавио код нас зато што смо сви ми нихилисти“. Достојевски истражује до дна руски нихилизам. Антиномични поларитет руске душе мири у себи нихилизам са религиозном устремљеношћу ка крају света, са оним новим откровењем – новом земљом и новим небом.

Руски нихилизам је деформисана руска апокалиптичност. Такво душевно стање веома отежава историјску делатност народа, стварање културних вредности и мало је погодно за неку духовну дисциплину. На то је мислио К. Леонтјев када је говорио да Рус може бити светац али не може бити честит. Поштење – то је морална равнотежа, буржоаска врлина; оно не може занимати апокалиптичаре и нихилисте. Показало се да је та особина кобна за руски народ зато што су светитељи мали број изабраника а већина је, на неки начин осуђена, да буде непоштена. Мали број постиже један виши ниво културнога живота, већина је испод оног средњег нивоа културнога живота. Због тога у Русији толико изненађује контраст између малог броја представника најобразованијег слоја, између стварно културних људи, и огромне некултурне масе. У Русији нема средине у култури и због тога и због тога готово да и нема културне традиције.

У односу према култури готово сви Руси су нихилисти. Јер култура не разрешава проблеме краја, исход светског процеса; она фиксира средину. Руским дечацима (то је омиљени израз Достојевског) који су заокупљени решавањем коначних светских проблема, о Богу, о бесмртности, о уређењу друштва на нов начин, култура је сметња – атеистима, социјалистима, анархистима – у њиховом сликовитом кретњу према крају. Тај скок према коначном, крају, Руси супротстављају историјским и културним напорима Европљана. Отуда непријатељство према форми, формалном начелу у праву, према држави, моралу, уметности, филозофији, религији. Руском карактеру одвратан је формализам европске културе, туђ му је. Код руског човека је обдареност за формално безначајна. Форма уноси меру, она задржава и поставља границе, укорењује у средину. Апокалитичка и нихилистичка побуна уништава све форме, брише све границе, одбацује све кочнице.

Шпенглер у својој недавно изашлој интересантној књижици Preussentum und Sozializmus, каже да је Русија сасвим посебан свет и налази у њој „апокалиптичну побуну против антике“. Руски апокалиптичари и нихилисти налазе се на крајњим границама душе, излазе изван њених предела. Достојевски је до дна изучио апокалипсу руске душе и руског духа. Он је открио неку метафизичку хистерију руске душе, њену искључиву склоност према манијачком и демонском. Он је у суштини изучио руску револуционарност са којом је тесно повезано и руско „црностотинаштво“. Руска историјска судбина је показала да су била оправдана пророштва Достојевског. Руска револуција се одиграла у највећој мери према предвиђањима Достојевског. И ма колика она била рушилачка и погубна за Русију, морамо признати да је она била руска и национална. Саморазарање и самоспаљивање – то су руске националне особине.

ГЛАСНИК РЕВОЛУЦИЈЕ ДУХА

Такво устројство наше националне душе помогло је Достојевском да продуби душевно до духовног, да изађе изван предела душевне средине и да открије духовне даљине и духовне дубине. Под наслагама душевних облика и статичне духовне конституције, у слојевима духовног које осветљава рационално светло и који су подвргнути рационалним нормама, Достојевски открива вулканску природу. У стваралаштву Достојевског догађа се ерупција дубоких, подземних вулкана људског духа. Као да се револуционарна енергија скупљала дуго времена, тло је постајало вулканско, а горе у површинској равни, душа је остајала статична и мирна обухваћена границама, потчињена нормама.

Достојевски је био гласник револуције духа која се ближила. Његово стваралаштво изражава бурни и страсни динамизам људске природе. Човек се одваја од уобичајеног начина живота, прекида са једним законитим постојањем и прелази у област бића другачијих димензија. Са Достојевским долази на свет нова душа, ново осећање света. Достојевски је у самом себи осећао ту вулканску природу, ту искључиву динамичност духа. Он пише о себи А. Мајкову: „А што је најгоре, моја је природа подла и одвећ подложна страстима. Свуда и у свему ја идем до краја, читавог сам живота прекорачивао границе.” Он је био као опаљен, човек кога прождире унутрашња духовна страст, душа му је била у пламену. И из пламена пакла његова душа стреми светлости. Јунаци Достојевског – то је он сам, његов лични пут, различите стране његовога бића, његове муке, његове сумње, његово мученичко искуство. И зато у његовом стваралаштву нема ничег епског, нема приказивања објективног живота, објективног уређења живота, нема онога што чини најјачу страну Толстоја. Романи Достојевског нису романи у правом смислу: то су трагедије, и то трагедије посебне врсте. То је унутрашња трагедија људске судбине, јединственог људског духа који се показује тек неким својим странама у разним етапама свога пута.

Достојевском је било суђено да човека упозна у страсном, бурном, помамном кретању, у искључивости његове динамичности. Нема ничег статичног код Достојевског. Он је сам у динамици духа, у ватреној стихији, у помами страсти. Све се код њега збива у огњеном вихору, све је завитлано тим вихором. Док читамо Достојевског, осећамо како смо целим својим бићем захваћени тим вихором. Достојевски је уметник подземних кретања духа. У том бурном кретању све је помакнуто са свог уобичајеног места и отуда је његово стваралаштво окренуто не статичној прошлости, као код Толстоја, већ неизвесној будућности. То је профетско стваралаштво. Он открива човекову природу, испитује је, не у сигурној средини, не у животној и свакодневној појавности њеној, не у нормалној и нормираној њеној појавности, него у несвесном, у безумљу и злочину. У злочину, а не у здрављу, у безумљу, а не у нормалном, у подсвесној и ноћној стихији, не у свакодневици и у светлости свесно устројене душе, открива се дубина људске природе, испитују се њене коначности и границе.

Стваралаштво Достојевског је дионизијско стваралаштво. Он је обузет дионизијском стихијом и из тог дионизијског рађа се трагедија. Он ступа у огњену атмосферу дионизијске буре. Он зна само за екстатичну природу човекову. После Достојевског све изгледа бљутаво. Као да смо боравили у неким другим световима, упознали друге димензије и, ето, враћамо се у наш измерени ограничени свет, у наш тродимензионални простор. Пажљиво читање Достојевског је увек догађај у животу; оно пали и душа доживљава ново ватрено крштење. Човек који се унео у свет Достојевског постаје нови човек, њему се откривају нове димензије бића. Достојевски – то је велики револуционар духа. Он је устремљен против сваког окоштавања духа.

СУПРОТНОСТ СА ТОЛСТОЈЕМ

Запањујућа је супротност између Достојевског и Л. Толстоја. Достојевски је био гласник револуције духа која се збива, он је сав у ватреној динамици духа, сав је окренут будућности. И крај свега тога он је тврдио за себе да је човек везан за тло, он је много држао до историјских традиција, чувао је историјске светиње, цркву и државу као историјске појаве. Толстој није никада био духовни револуционар, он је статични уметник – уметник статичног живота, окренут прошлости а не будућности, нема у њему ничег пророчког. Но и поред тога он се буни против свих историјских традиција и светиња, одриче историјску државу и историјску цркву са до тада нечувеним радикализмом, не признаје никакве континуитете у култури. Достојевски разобличава интимну природу руског нихилизма, Толстој је и сам нихилиста, одбацује светиње и вредности. Достојевски зна за револуцију која се збива, која увек започиње у дубљим слојевима духа. Он сагледава њене путеве и њене плодове. Толстој не зна за револуцију која се збива у дубљим слојевима духа, ништа не уме да предвиди, али је зато сам захваћен једном страном тог револуционарног процеса, попут слепца. Достојевски борави у областима духовног и отуда он све зна. Толстој је у области душевно-телесног и зато не може знати, не може осетити и предвидети шта се збива у дубини, нити предвидети последице револуционарног процеса.

Можда је Толстојева уметност савршенија од уметности Достојевског – Толстојеви романи су најбољи романи на свету. Он је велики уметник онога што се збило. Достојевски је пак окренут ономе што долази. Уметност онога што се тек збива не може бити тако савршена као уметност о оном што се већ збило. Достојевски је снажнији мислилац од Толстоја, он зна више, он зна за супротности. Толстој не зна да окрене главу, он гледа напред и право. Достојевски прима живот из људског духа. Толстој пак прима живот из душе природе. Због тога Достојевски и види револуцију која се збива у дубини људског духа. Толстој пре свега види устаљени, природни ред људског живота, његове биљне и животињске процесе. Достојевски заснива своја предвиђања на свом знању и познавању човековог духа. Толстој се само буни против тог биљно-животињског начина човековог живота који он једино и види. И за Достојевског је немогућа моралистичка једносмерност Толстојева.

Толстој са недостижним савршенством приказује лепоту и племенитост постојећих форми живота. Као уметнику онога што настаје, Достојевском је недостижно то приказивање лепих спољашњих облика. Толстојева уметност је аполонијска уметност. Стваралаштво Достојевског је дионизијска уметност. У још једном погледу карактеристично је поређење Толстоја и Достојевског. Толстој је читавог свог живота тражио Бога као што га тражи паганин који је својим бићем далеко од Бога. Његова мисао била је заокупљена теологијом и он је био рђав теолог. Достојевског не мучи толико тема о Богу колико тема о човеку и његовој судбини; њега мучи загонетка човековог духа. Његова је мисао заокупљена антропологијом, а не теологијом. Он не решава проблем Бога као што то чини паганин и природни човек, него решава проблем човека као што то чини човек духа и хришћанин. Уистину – питање Бога је људско питање. Питање човека, пак, божански је проблем и може бити да се тајна Божија боље открива човеку кроз људску тајну него кроз природно обраћање Богу изван човека. Достојевски није теолог али је он ближи живоме Богу него што је то Толстој; њему се Бог открива у човековој судбини. Може бити, боље је да човек буде мање теолог, а више антрополог.

Преузето из књиге: „Николај Берђајев, Нова религијска свест и друштвена реалност: Поглед на свет Ф.М. Достојевског“

Извор: https://vidovdan.org