ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ, Помилуј, Боже

Помилуј Боже, оне који су жедни пролећа,

ишчезли као осмех тих

међу звездане светове.

Помисли, Боже, на њих

у час кад просипаш цветове

поврх кутова свих.

Заклони, Боже благи, својим гласом

наш смех, и наш глас,

ако радосни будемо у дан

кад, жедни живота и младости,

они одоше од нас;

засени светлошћу вечном њихов вид,

о, Боже благи, јер мене је стид

часа земаљске радости.

 

Заклони, Боже, срцем својим

наше срце у час кад се пролеће рађа,

када цветања, када сунца моћ

буду у нама тугу убили;

кад прође најпре час, па дан, па ноћ,

а ми се не сетимо њих

ни часа кад смо их изгубили.

Заклони, Боже, земаљске столове и чаше

од њих, који више не седају

за пролећне гозбе наше;

од њих, чије душе сад круже

изнад врлине и злости;

на чијем срцу младом цвате руже

у час кад су у шуми ласта

и љубав у срцу нашем

први гости.