Колико
се данас пише, публикује, и нуди на читање, то је грех достојан једног прстена
y паклу Дантеову. Да ли се варамо? Чини нам се да је y целом свету страховито огромна
продукција духа која кроз перо иде на хартију; и да је страховита несразмера
између те продукције и дејствовања духова која би кроз јаке личности ишла
непосредно у људе и живот. Мислимо, с једне стране, на људе који целом својом
личношћу подупиру и хране један талент у себи; и, с друге стране, на људе који
све, евентуално и талент, преносе непосредним функцијама целе своје личности
међу људима. Они први су људи амбициозни, који верују да је неки идеал баш у
њих ушао и да је постижив из њих. Ти људи, све што раде, раде са крајњим циљем
да y име оног талента постану изузетни. Они други су бића од сасвим друге лозе;
они носе осећање да човек не може имати потпуно доживљење неке вредности само у
себи; они стављају идеал ван себе, у општост, или још даље. Ти људи израђују у
себи не једновалентну личност, него једновалентност свога и општих идеала.
У
слици говорећи, ствар стоји овако: људи који граде од себе изузетност, јесу као
спирала: увек се понавља тачно исти скок, и у истој дименсији. То инсистирање
на истом остварује, наравно, растење, и, што је још важније, изглед да растење
може ићи у недоглед. Људи који граде од себе просто личност, јесу као тмаст
комад на наковњу: динамички судари израђују све пространије, све мекше, све
општије прилагодљиво вишедименсионално платно. Спирала има једну функцију и
једну лепоту; она се има таква каква, или покварена, истеглена у оно једнолико
од чегa се извела. Расковано платно је почетак за све функциje и за све лепоте,
подразумевајући евентуално и спиралу.
Човек
који спрема своју изузетност види свој задатак као конкретну слику себе,
фотографију своје изузетности. (Кад би неким чудом те сневане фигуре постале за
часак општевидљиве, људство би се безмало удвостручило). Оним другим људима
стоји задатак као нека духовна визија y души. Онај први, амбициозни Субјект, ради
и бори се да савлада и убеди и остали свет као субјекте. Овај други, увек с
погледом унутра y неку гужву или чвор, и с гестовима како Бог дадне, тај све
објективизира, ради са истим интересом за људе, ствари, појмове, идеале,
утопије. То су она широка бића, оне неегоистичне природе које носе у себи вољу
да буду пре свега друштво и овај свет, које воле са особитим заносом шта било:
град y којем живе, један јавни врт, неку књижницу. То су људи који y месец дана
не изговоре реч ја; који су увек пуни прича и извештаја о стварима y
целом свету; који са истим речником хвале честитост свог кума и анамског цара;
који чучну и праве ма чијем детету кулу од шљунака и не гледају при том на сат;
који за стари турски ибрик кажу да је прави лабуд, и не знају при том за
фигуру, само за сродство објеката. То су људи који не хране y себи никакву
егзотичну биљку, хране само регенерацију своје истрошености, да би се опет
трошили. Друштво људско је несрећно што је међу даровитим особама мало тако
сазданих личности; што је сасвим изишло из обичаја да се у Скадар узиђују живе
и целе вредности.
Снажне
и скроз позитивне личности делују као природа, целом површином својом;
дејствују целином у целине. Ти људи почињу тешко, тиме што пуну храброст и пуну
етичку озбиљност примењују на неку обичну и ситну ствар. После, храброст и
ствар расту заједно, нераспознанљиво, под истим именом; једним од оних простих
имена која се данас више не јављају ни као наслови књига, ни као натписи на
гробовима; рецимо: „на сваком послу цео човек“; или: „није никог водио, сви су
за њим ишли“; или: „оно је могао што је свима требало“; итд. Додуше, тима се
људима никад не привиђају ни њихови надгробни споменици, ни њихове књиге, ни
њихове биографије или улице. Завршне вредности виде они увек далеко од себе; y
једном малом свету вредности који је хармоничан део целог света... Није лако
бити један од таквих. Тај задатак захтева сталне, мирне, високог реда функције
y време криза и некриза, међу пријатељима и непријатељима. Захтева да радимо за
резултате који се апсорбују y општост још топли и течни, не грче се и не хладе
y пластику лично обележену, y маску личне заслуге.
Међу
нама данашњима врло је освојила тенденција да се воли и гради изузетност.
Намножио се и множи се број особа код којих врло агресивно делује нагон за
изузетношћу. Успети се по сваку цену над савременике; наравно, над оне y истом
граду и истом сокаку, пре свега. Успети се што необичније, по могућству и што
опасније, некако као криви Пизански торањ. Много је несреће y свету од тога. Агресивни
нагон за изнимношћу је ту, али не може довољно да се оствари. А не може да
се оствари не само због тога што нагон можда није доста јак, него што y суштини
својој и није нагон. Али, дура се и гура се. Развијене проналазачке вештине y
области технике продрле су y све животне функције. Што се нема, то се измисли.
Што је налик на нешто, истренира се y нешто. Свутде неки шиљак, и шиљак над
шиљком. Кад погледате на дно тих људи, сви, као оне чудне барке y каналима,
стоје y месту, и само балансирају грдно високе катарке. Једна једина тенденција
место пуне активности; један изнимни стил живота место живота.
Место
агресивног нагона агресивна таштина; нехумана таштина једног нехуманог и
слабодушног времена; таштина и најразноврсније сурогатне снаге. Живе људи за
сурогат и убијају се за сурогат. Уосталом, те таште агресивности јесу ознака
свих послератних и послереволуционих времена; епоха, кад пред оно најбоље што
катастрофе успеју да избаце – извесне опште законе, ретка искуства, врлину
скрушености кад се пред тим нађу недоумрли типови старог времена и недоразвијени
типови новог времена. Данас је такво време. Не да се не ради, али снаге су без
оријентације, а људи нису личности. Агресија пуно а експанзија мало. Човек
човека не разуме, а свет хоће да задиви.
При
таквом стању ствари људима је прилично свеједно y кojoj ће области доћи до
остварења њихове изузетности. Две области долазе углавном y обзир: литература и
спорт. Нека нико не сматра чудним што смо примакли те две функције. Оне имају,
данас, много заједничког. Тип изненађивача, рекордера, то је елитни тип на обе
стране. На обе стране је главно постићи, не толико максимум неке своје
способности, колико оно што други још нису постигли. Ни на једној ни на другој
страни нема y раду дубоко своје духовне законости, нема дубоко унутрашњих
испуњавања. Главно је слика, привидност, видност, успех уочљив. Спортисти су
уобичајили и прославили идеал постижан, идеал који не стоји цео живот, који је
идеал само једне изведбе, тако рећи једног изненађења. Литерати су, за чудо и
покор све духовне прошлости човечанства, примили то. Наравно, без неке
способности и храбрости се ни ту не може постојати; али се ту ради y првом реду
о способностима спољашњим, и о храбрости хазардној, Данас, спортисти и литерати
заједнички немају стабилних идеала, ни стабилног поштовања и привржености за
једну вредност као такву.
Занимљиво
је при том да особе те врсте немају у таквом свом комплексу ничега романтичног.
Романтизам не зна за сурогате, иако зна за позе и слике. Романтичне природе су
експанзивне, то су људи који се дају, којима је пред очима свет, идеал далек и
који њих премаша. Романтичари, да, почињу са изнимком, са перјаницом која
вијори тако високо да већ нема ништа заједничко с њиховом главом; али свршавају
са скепсом, оцрицањем, очајем. Они последњу своју приредбу бар изводе за неку
вечну вредност, не за удивљење савременика и за првенство једног секунда.
Множина
писаног је данас толика да ни читаоци ни критика не могу лако да замисле: чему
ко тежи писањем, где се y себи преображава пишући. Залута човек као y шумy y
имена писаца и рекламне нотице њихових дела. Библиографије и врло чувених
писаца читамо само с прескакањем. Не једном се y чуду запитамо: зар нико не
помисли да y овом свету, где је све строг рачун материје и енергија, да y том
светy један народ y једно време може примити само толико и толико песама,
прича, придика и расправа, и не више; и да ће друго време имати друге
лиферанте. Јер, генерације људи следују и замењују се као трава. За значајнима
и изнимнима долазе други значајни и изнимни. Iam eorum
praebendas alii possidunt, et nescio utrum de eis recogitunt.
Beћ међу савременицима генерација генерацију не разуме,
неће је, нема где y своја агенда да запише односе с њом.
Од
силесије наштампаног што пада на столове људи, и о чему се пише, публика се
просто ошамутила и не зна шта говори. Чује се сваки час: „Ето, свршио лепо
студије, ваљан млад човек, а ништа не пише“; или: „Заузео ранг, лепо се оженио,
има будућности, али се ето никако не јавља“. Учини ли неко од оних који пишу
паузу y писању, одмах пођу протести или подсмеси: „заспао, исписао се“. Ових
дана, кад су многи наставници врло разноврсних родова и способности редуцирани
или пенсионисани, најчешће се чула утеха: „не мари, писаћеш, преводићеш“. А
иста та публика, ти тобоже ревносни читаоци и контролори књижевног кретања, не
читају поц небом ништа, одбијају сваку понуду да купе неку публикацију,
ниподаштавају y суштини и писано и писце.
У
тој нелогици је логика ова: и ту публику занима пре свега кретање рангова y
друштву, мишљења о праву на изузетна имена, игра шанси за изузетност. O писцима
и књигама знају они из треће руке, али како агресивних тенденција има и у
многима од њих, треба утлавном знати за догађаје и људе, гласати за и против,
посматрати фине форме живота који протичу у варкама и заблудама, и, изнад
свега, упознавати методе агресија и победа y тркамa. Једна провансалска
пословица лепо и паметно каже: преграде и ограде само су за оне који не знају
прескакати.
Од
свега тога бучи једна вавилонска кула. Пишу они који ни y кojoj форми не маре
за књижевност, пишу само зато да буду они „који пишу“. Читају, добрим делом,
они који само себе читају. Добар део, од чуда, иде y све „странију“ литературу,
и дотерали су већ до Платона y древно грчком. Најзад, велики део нити чита нити
пише, али говоре о свему написаном, и презиру све писце, презиру оне изнимне
зато што су изнимни, и оне сиве и у рад потонуле зато што нису изнимни. На неки
неразумљиви начин резултат свега тога јесте: да се непрестано публикује, публикује
и дању и ноћy, да публикују издавачи који куну себе и своје ауторе, и публикују
аутори дела лепе литературе y три тома и две хиљаде страница, и аутори научних
расправa у свескама колики је јеловник неког већег ресторана. Пун је ваздух
имена и одјека о изнимним личностима, o онима „који пишу“, и који ће кроз своја
дела живети, живети, о, страшно дуго живети, увек живети. Да ли, Боже, неко од
њих има силу духа и машту да замисли, и види, време после његове смрти, време y
којем њега нема, нема.
Само
врло малобројнима је дато да пишу за „вечност“; што ће рећи за извесну
будућност. Простије речено: само је врло малобројнима дато да пишу са
оправдањем. То су они који, не као изузетне, него као позитивне личности одржавају
континуитет духовне егзистенције човечанског рода. Не таленти, него
сведочанства; не одлике и изнимности, које су то само y извесно време, него оно
опште и битно што бар једном својом функцијом може из свога времена прећи y времe,
које ми не схватамо, али које нас садржи. O таквим личностима једино води
рачуна закон света; y смислу том да се истоветује с њима дотле док су
сведочанства, и да и њих обара и поравњује кад престану сведочити о духовној
виталности људске врсте y датом времену. Привиђа нам се: да закон света чини са
тим људима од прилике оно исто што људи чине са ископинама и палимпсестима:
дотле их везује за време док уме да им чита знаке живота, можда симболе
језичке. После тога настаје аналфабетизам вечног покоја.
У
ово наше време, ипак, спрема се и дешава нешто. Мали народи подражавају
великима y оном што је најтеже; велики народи сврставају читаве војске y свима
редовима духовног рада. Данашњица хоће нешто своје. Прошлост није ни y моди ни
y поштовању. Зар признавати вредност нечем што је мртво? –– смеју се они који хоће
све од данашњег контакта: и срећу, и славу. Отуда и међу најдостојнијима и
најличнијима агресија да се сад и данас, и боље у свом граду и сокаку него y космocy
вредности буде – изниман и особит. Све гране људских радњи, али литература
нарочито, врви од изузетних. Спортско се, при том, одвише смешало са духовним.
Нема независних идеала, људи себе и друге само споља доживљују. Узнемире се чим
сазнају да неко нешто цени (зависност од нове мете, хазарда), а они то нису или
немају. Напор лети за напором да се то постигне, понајчешће да се то изгледа.
Динамика те заблуде расте ужасно. Њуди се претварају y мрсце који ништа не воле
до своју вољу и своју агресивну таштину. Такав комплекс лежи данас често y
уметницима, y јунацима и вођима.
Стопама Христовим: одабрани записи (приредио Благоје Пантелић), Отачник – Бернар, Београд,
2019. стр. 122–129.
Нема коментара:
Постави коментар