ВИЛИЈАМ БАТЛЕР ЈЕЈТС, Ружа света

Коме се то присни да лепота пролази свака?

Због поносне туге што сја са њене усне,

Тужне јер нова чуда долазе једино у сне,

Троја ишчезну као посмртна зрака[1],

И изгибоше синови Ушне[2].

Пролазимо и ми и свет, утруђен, вене:

Међу душама што се као бледе бујице

Руше, зими, у јаме-безданице,

Испод кратковеких звезда, небеске пене,

Искрсава самотно лице.

Арханђели, поклоните се, сваки у свом куту:

Пре вас, и пре него што закуцаше срца многа

Уморна и блага, жена је уз престо Бога

Стајала, и Он створи свет, да би по травном путу

Газила њена нога.

Изабране песме (препев, предговор и коментари: Милован Данојлић), Орфеус, Нови Сад, 2011, стр. 4.

---

[1] Троја ишчезну као посмртна зрака – Мод Гон, Песникова животна Љубав, често се упоређује са Јеленом, узрочницом Тројанског рата, као и са Дјердре, јунакињом једног келтског епа.

[2] Ушна – лик из једне келтске легенде настале у IX веку; њену децу је, на превару, побио краљ Конкобер, да би се освотио Дјердри.