МИЛУТИН БОЈИЋ‎, XXI Сонет

Сву тугу своју у те бих да скријем 

И да, друкчији но што сви ме знају,

На твоме недру, кô у родном крају,

Кришом од људи сузе своје лијем.

Само твој да сам, и сав да се свијем

И да ме очи твоје воде рају,

У кут где боли и уздаси стају:

Из твога ока да утеху пијем.

Мој бол је велик, од свег бола већи,

И само теби, теби ћу га рећи:

О, буди сведок мога искушења!

И вратићу се чист, у свет пун гада

И вратићу се без греха и јада.

О, буди црква и Бог мог спасења.