Књига огледа о
српској књижевности Косова и Метохије др Марије Јефтимијевић Михајловић (1978),
настала је у оквиру пројекта „Материјална и духовна култура Косова и Метохије
(бр. 178028) који је одобрило и финансира Министарство просвете, науке и технолошког
развоја, а који се спроводи на Институту за српску културу – Приштина, сада са
седиштем у Лепосавићу. Треба нагласити да је књига која проучава стваралаштво
Срба са и на Косову и Метохији, првенствено оних дела и аутора који су и након
егзодуса који је задесио српско становништво на Косову и Метохији 1999. и
Погрома 2004. наставили да стварају, више него добродошла, јер се у науци о
књижевности не појављују тако често.
Када се говори о
стваралаштву и уметности на Косову и Метохији, углавном се заборавља на садашњи
тренутак, на нешто што се зове савремена, стварајућа култура, књижевност,
уметност. На Косову и Метохији и даље живе и стварају српски књижевници,
сликари, уметници, интелектуалци. Још увек постоји Универзитет у Приштини са
седиштем у Косовској Митровици! Треба посебно похвалити и политички тренутак у
коме се ова књига појавила, како би дала одговор, на често понављано питање:
„Шта то, данас имамо на Косову?“. Да одговор на ово питање гласи само Петра
Сарића, било би довољно да се запитамо шта смо помислили да радимо са Косовом!?
Подразумева се да Петар Сарић није само и да Петар Сарић није сам на Косову и
Метохији. Кључно је да и пре и после Петра Сарића постоје они за које се треба
борити. У кратком уводном слову књиге Знамења и значења, „О књижевним знамењима
и историјским значењима“, Марија Јефтимијевић Михајловић пише: „...желели смо
да читаоцу укажемо колико на значај тренутка у коме се о српској књижевности
ове покрајине пише, када се решава вековна проблематика њене одрживости у
границама матичне државе Србије, толико и значај саме те књижевности, настајале
у специфичним друштвено политичким и историјским околностима и њима условљеној културној
и духовној клими“ (7). О књижевности и уопште о српској култури на Косову и Метохији,
углвном се није систематично и аналитички писало, она је долазила у жижу
јавности тек спорадично, када је то одговарало политичком тренутку. Ову књигу
чине одабрани огледи, есеји и о српским писцима, у распону од неколико година,
са јасним циљем и значајем:
«Кроз одабране писце и дела, кроз поједине значајне
сегменте њихових поетика, које тумачимо као знамења у књижевноисторијском,
културном и контексту, покушали смо да
укажемо на њихова значења у синхронији, а нарочито дијахронији националне
књижевности. Знамења (знак, ознака, белега; наговештај, показатељ,
индикација, индиција, симбол, доказ) и њихова значења (оно што нешто значи, оно
што се нечим исказује; смисао) тако творе путоказе о духовним вредностима које
надилазе историјске датости (8, подвлачење ауторке).
Узимајући за
мото своје књиге мисао Жарка Видовића, да „тајну историје не тражимо у
метафизици, него у поезији (епу-трагедији-роману-литургији). Јер, историја је тамо
где је човеку дата победа над смрћу...“ и честим реферисањем на текст Зорана
Мишића „Шта је то косовско опредељење“, Јефтимијевић Михајловић је овом књигом
имала на уму, мисао да она проучавањем књижевности настајале на простору Косова
и Метохије, спасава од заборава и смрти, оно што се спасити да. Култура сећања,
насупрот општој манији заборављања и „самопорицања“ (Ломпар).
Подељена у
четири поглавља, књига Знамења и значења, доноси огледе о прози, поезији и
критици. Насупрот томе, да је у српској књижевности на Косову и Метохији
најзаступљенија поезија, ауторка је највећи и највазнији део своје књиге
посветила прози и то оним ствараоцима који су превазишли оквире локалног, те
постали део националне канонизоване књижевности: Григорије Божовић, Петар Сарић
и Радосав Стојановић. Прегледни оглед „Српски роман и његово место у књижевној
традицији Косова и Метохије“ даје опис генезе прозног стваралаштва Срба на
Косову и Метохији након Другог светског рата. Кроз историјски развитак прозе на
Косову и Метохији, могуће је пратити и генезу не само књижевнопоетичких
метаморфоза, већ и политичких те идеолошких мена на овом подручју:
«Политички и
друштвени преображаји у јавном животу најјасније су се одразили и на књижевни
живот и промене унутар њега, али чини се нигде тако снажно као на територији
јужне српске покрајине. Последице су биле двоструке: с једне стране, дошло је
до изолованости ове књижевности од књижевности матичне државе; с друге стране,
таква изолација је развила одређене поетичке специфичности литературе стваране
на српском језику» (37).
Након овог
прегледа српске прозе на Косову и Метохији, ауторка се посвећује тумачењу прозе
најзначајнијег савременог српског писца Косова и Метохије, али и једног од
најзначајнијих српских писаца садашњице – Петра Сарића. С обзиром, да је Сарић
био предмет њене докторске дисертације, не изненађује број текстова посвећених
њему, као и почетно место у књизи. Огледима о Сарићевим романима: „Романи Петра
Сарића као попришта људских драма појединаца“, „Феномен стваралачког процеса у
поеми Ткаља и роману Велики ахавски трг Петра Сарића“, „Бањански театар апсурда
(Сутра стиже Господар Петра Сарића у светлу бекетовске филозофије чекања)“, те
есеју о Сарићевој књизи писама „И времену се затурио траг“, ауторка проширује
своја интересовања везаних за њену тезу, па нам научно и ауторитативно показује
зашто је Сарић један од најзначајнијих српских писаца данашњице. Тумачећи у
својим текстовима превасходно два романа Петра Сарића – Велики ахавски трг
и Сутра стиже Господар, Марија Јефтимијевић Михајловић, за први Сарићев
роман каже да је: „он шифра тумачења свих његових будућих романа, етимон помоћу
којег се може пратити процес генерирања пишчевих поетских идеја. У том смислу,
он се може схватити као основица, а остали романи као његове изведенице“
(50, подвукла ауторка). Други роман Петра Сарића Сутра стиже Господар, представља
догађај за српски роман на Косову и Метохији, то је први, прави велики роман овог
аутора, али и српске књижевности на Косову и Метохији, те за ауторку ових
радова, он „у опусу Петра Сарића има метафорично значење призме кроз коју се
преламају значења и поруке књига које су написане пре и после овог романа“
(57). Сарићев романескни дискурс, Јефтимијевић Михајловић оцењује као технику
„двоструке заснованости приповедања у романима (паралелизам ликова и паралелизам
композиције), а на саджинском као модус двоструке артикулације света (двоструко
или вишеструко позиционирање тачке гледишта истог догађаја или лика)“ (44,
нагласила ауторка). Магијски реализам, савршен стил, беспрекоран језик овог
писца, само су неке од карактеристика које препоручују овог писца за даља
тумачења и читања.
Други део књиге
Знамења и значења, посвећен је тумачењу „косовског Андрића“ – Григорија
Божовића. Текстови „Слика српског страдања у приповедачкој прози Григорија
Божовића“, „Психологизација и карактеризација ликова у приповеткама Григорија
Божовића“ и „Верски идентитет Симеона Лековца/ Синана Бин Мухамеда (Између
православне филозофије и психологије)“ баве се тумачењима приповедака овог значајног
српског приповедача између два рата, пре свега у светлу религијског,
националног и идентитетског. „Божовићева приповетка“, пише М. Ј. Михајловић,
„се може тумачити као парабола о трагичном успећу националног духа и његових
моралних својстава над светом историјске стварности“ (111). „Његови јунаци су
померени из средишта себе и средишта света, а њихова драма је драма са
трагичним исходом“ (130). Тај трагизам Божовићевих јунака, очитује се
превасходно у потрази за идентитетом, који је почео да се, услед векова под
турском, а затим и арнаутском влашћу претапа: „Тај дубоки расцеп Божовићу је
послужио као полазна тачка у приказивању унутрашње најинтимније психолошке
драме – драме људи без идентитета“ (144). „Тај срамни чин на миросаном телу
Божовићевог човека јесте она преломна тачка од које почиње свеколико цепање
етичког, националног и верског бића изгубљеног човека, који не налази више места
у простору и времену“ (149, подвукла ауторка).
Следеће поглавље
збирке огледа о српској књижевности Косова и Метохије, бави се читањем и
тумачењем поезије песника Радосава Стојановића: „Историјско наслеђе и одјеци
савремених историјских дешавања у песништву Радосава Стојановића“, „Од почетка
света до погледа с Ветерника (Песме последњег заноса Радосава Стојановића)“, (али
и оглед о лирском роману овог аутора Дивљи калем – „(Мета) физичка еманација
лепоте“) и песникиње Милице Јефтимијевић Лилић: „Ерос и логос у песништву
Милице Јефтимијевић Лилић“. Поетика Радосава Стојановића, према мишљењу ове
ауторке „темељи се, на једној страни, на дубоком осећању колективног страдања
српског народа кроз векове, али и на пробуђеној свести и савести, како личне
тако и опште, да се само обновом корен духовности може стати на пут националном
истребљењу српског народа“ (203–204). Ове песме инспирисала је косовска збиља
(не мит, како ауторка често истиче), зато су ово песме о страдању, али и о васкрнућу:
„Страдање, као емоционално најснажнији архетип, доживљава се као категорија
која надилази земаљско, дакле и саму смрт. У том смислу може се говорити о
светковини смрти, али часне смрти, о трпљењу и мучењу као начину да се
превазиђе земаљска трошност а дух уздигне до висина Царства небеског“ (178).
Последње
поглавље Знамења и значења доноси два метакритичка огледа о критичарском раду
Вука Филиповића („Филиповићев теоријски и аналитички приступ Андрићевом делу“)
и Мирјане Бечејски („Херменеутички кодови Мирјане Бечејски“). Главни књижевни
императив косовских писаца је превасходно сведочење – „моје је да свједочим“
(Д. Јеврић). Тумачећи смисао стварања након нациоалне катастрофе која је
задесила Србе на Косову и Мето-
хији, Марија Јефтимијевић Михајловић
је превасходно бирала она дела и оне ауторе у којима се та драма „новог
косовског распећа“ највише оваплотила. Стога је и ова књига говор о томе,
сведочење о том сведочењу.
Текст је објављен у часопису Наслеђе,
Часопис за
књижевност, језик, уметност и културу, година XVI, број 45, 2020, стр. 419–422.
Нема коментара:
Постави коментар