Сваки човек има своја
животна правила, „аксиоме“. Покушаћу да дефинишем своје.
На прво место
поставио бих „напор без насиља“. То значи да стално треба чинити неке напоре, а
при томе настојати да они не пређу y насиље над предметом. Ако се кључ не
окреће y брави, не треба га силом окретати, боље је потражити други кључ. Ако,
на пример, телефонирам а број је дуго заузет, паметније је да прекинем покушаје
и одгодим позив: вероватно тај човек има важнија посла, па и када га добијем,
резултат разговора ће, пре свега, да ме разочара. Умеће лаганог обиласка
препрека јесте слобода, која y себи садржи нужност.
Друго правило: ничему
се не супротстављати и ни са чим се не поистовећивати. Дејствовати y зони различитости,
где су све истоветности и супротности благо расплинуте, прецртане косим
рукописом мимо–бића. Чим се нађем y истоветности са неком групом, позицијом,
осећам гушење па настојим да одшкринем прозор y други простор, да постанем
дисидент и јеретик. И обратно, чим се упрем y нешто тврдо, што је очигледно
супротно мени, одступам не назад него у страну, како би оно прошло мимо мене а
да ме не закачи и не окрњи. Оног ко „жели да ме уништи“, не дочекујем поздравном
химном али ни надахнутим прекором, већ најчешће намерно млаким, нерадим
допуштењем да ми, и један и други, нисмо увек y праву.
Трећи аксиом: не
оптерећивати друге сувишном информацијом о себи и својим ближњима. Људи се мењају,
ја се мењам, зашто да им уносим маску мога „ја“, кога више нема, и подвргавам
их искушењима издајства? Тако ме је учила моја мама, која је прошла кроз епоху
свеопште сумњичавости.
А ствар није само у
страху да знање о мени други могу окренути против мене. То је штедљива мудрост:
не преоптерећуј другог сувишним знањем, јер у великом знању је велика жалост; a
што је најважније, не буди лично ти његов предмет. Ако се превише поверавамо
другом, подвргавамо га искушењу. Љуби ближњега више од своје слике у њему. То
су моја три мала аксиома, које никоме не саветујем да прихвата здраво за
готово, јер су плод мог искуства и морају остати у њему.
М. Епштејн, Лепљиви
листићи: мисли без реда и обзира, са руског превела Радмила Мечанин, «Дерета»,
Београд, 2015, стр. 89–90.
Нема коментара:
Постави коментар