У
Првом светском рату, за време пробоја Солунског фронта, био је рањен један
прост човек, сељак, кога упуте у болницу. Предају му једног бугарског
заробљеника да га спроведе до Команде у Солуну. Од дугог хода, и глади, Бугарин
онемоћа, а муче га и мисли хоће ли остати жив и видети своје. Српски војник,
мада рањен, сиђе с коња и помогне Бугарину да се попне у седло, узме вођице и
тако пође даље. Кад је видео зачуђеног српског генерала, војник рече: „Ја сам
рањеник, а он заробљеник, ту више нема непријатељства; обојица смо без оружја и
само смо људи. Он је занемогао и морам да му помогнем.“
То
је оно што нас је као народ одржало, не само биолошки. У дубини народне душе
није само витештво или отменост, већ нешто друго: права љубав према човеку.
Патријарх Павле,
"Стид је последња граница" (из интервјуа Победи), "Косовска искушења", Београд, 2018 (друго
издање)
Нема коментара:
Постави коментар