Владета Вуковић, ИМА ЈЕДНА ПЕСМА

Има једно дрво што са нама расте,

има једна песма од нашег рођења,

има грана неба у пазуху ласте,

има једна нада до задњег вољења.

 

Има пустопоља срца по коме су

голуби гривњаши смртно гнездо свили,

па нам иду дани у мртвачком плесу

и нестају ко да никад нису били.

 

Има једно дрво што расте са нама,

има песма што нас од рођења храни,

коју смо упили с млеком и сузама,

има један сандук за наш пут незнани...

 

Има туга што нас од рођења прати,

па су дани наши већ преболно крти,

има песма што се праисконски сјати,

остане у нама све до наше смрти.

 

Има једно дрво што са нама расте,

има једна песма од нашег рођења,

има грана неба у пазуху ласте,

има једна нада до задњег вољења.