Сваки пут, када достигнем године y којима је умро неки писац или мислилац који ми је близак изнутра, ја као да прелазим нови праг одговорности. Као да ме је он проводио до наредног одвајања путева, опростио се и отишао, а ја сад морам да наставим пут у пратњи других сапутника, али њихов број се проређује на свакој раскрсници. Наравно, гениј није ограничен старосним добом, и Љермонтов је у двадесет седмој схватао оно што многи неће разумети ни када доживе стоту. Па ипак, свако животно доба има свој обим и квалитет доживљеног и промишљеног, а y зрелости се више не може живети на оном духовном менију који храни младића, па чак и генијалног. Зато ја, када се по годинама поредим са Чеховом, Владимиром Соловјовом, Достојевским, чујем како кврцка полуга која ме избацује y празнину новостечене слободе и усамљености. Па ето, сад ћу морати сам да крчим пут y непознато, већ без њих, који су ме водили и гледали напред.
М. Епштејн, Лепљиви листићи: мисли без реда и обзира, са руског превела Радмила Мечанин,
«Дерета», Београд, 2015, стр. 117.
Нема коментара:
Постави коментар