После једног, не баш
угодног летења, почео сам да се плашим ваздушних путовања. Свако од њих претварало
ми се y тешко искушење, за које сам се дуго и мучно спремао. Највише сам се
плашио самог стања страха и молио се за избављење од њега. И ето једном сам,
већ y току узлетања, осетио наједном даровану лакоћу... А истовремено –
захвалност за њу. Почео сам се плашити да ће ми лакоћа нестати брзо, онако како
је и дошла, али сама захвалност је појачавала y мени то стање лакоће.
И одједном сам
схватио да захвалност заслужује не само то што ми лет протиче мирно већ и то
што ја дишем, гледам, постојим, јер ништа од тога не зависи од мене него ми је
дато. Од самог рођења пребивам y летењу – и шта ме држи? Каква ме је сила
узнела изнад земље? Мене лично, као таквог, у суштини нема. Све ми је даровано:
и светлост, и ваздух, и тело, и свака ћелија у њему. Јер ништа од тога нисам ја
створио. Ако се из мене одузме оно што ми је дато, шта ће ми остати? Ништа.
Мене y себи нема.
Осећати све своје
биће управо као дар –– и значи захваљивати. Ако ми је то дато, значи, постоји
Неко ко даје. Моје постојање добија двоструки смисао, као сусрет са Даваоцем
Захвалности, као со, придаје снагу и укус сваком искуству.
Авион је почео да се
тресе, што је раније изазивало у мени скамењеност: размишљао сам са које висине
ћемо падати. Срце би почињало да ослушкује сваки поремећај y звучању авиона.
Али овога пута осећај захвалности ме је помирио и с том глупошћу. При сваком потресу
ја сам y мислима понављао: „и за то захваљујем!“ Осетио сам да се не само свака
моја влас него и сваки трен мог живота налази y нечијим рукама и траје нечијим
дарежљивим старањем.
Захвалност
превазилази страх. Он достиже максимум када се осећаш као господар свега
постојећег и бојиш се да ћеш изгубити оно што поседујеш. Што је више гордости,
уверености y себе, тим је јачи унутрашњи страх. А кад све твоје – није твоје, нема
ни страха: немаш шта да изгубиш, јер ти се све даје.
Јуз Алешковски има
изузетну дефиницију: „Срећа је стање несвесне захвалности Свевишњем апсолутно
за све.“ Захвалност – философски је камен, који чак и одвратности живота
претвара у честице среће. Кад ти се догоди нешто тешко, алармантно, опасно,
почни да захваљујеш – и одмах ћеш осетити радост и прилив снаге!
Раније сам осећао
огроман терет на себи: све је зависило од мене, све сам морао да радим сам, чудовишним
трудом, као робијаш, да окрећем точак свог живота. Тачно је речено: „Јер јарам
је мој благ, и бреме је моје лако.“ Довољно је захвално примити јарам на себе –
и живот постаје лак.
М. Епштејн, Лепљиви
листићи: мисли без реда и обзира, са руског превела Радмила Мечанин, «Дерета»,
Београд, 2015, стр. 58–59.
Нема коментара:
Постави коментар