Најновијом
збирком Плачем у тами Драган Лакићевић се враћа неким класичним мотивима
и поетским формулама своје симболистичке поетике, већ наговештене у збирци Прохуја
(2020). Ако би, међутим, требало говорити о томе шта књигу Плачем
у тами разликује од претходних песама и песничких образаца, саобразних оним
већ утврђеним, то би свакако била нека врста субјективног лиризма. Песме
ове збирке носе лирску сугестивност, а духовни лик песника изграђен је и
профилисан у лирским круговима, из којих се животно и песничко искуство
приближавају до оне линије у којој је живот могућ једино као песнички, а
песма могућа једино као – животна. Као на уласку и изласку из песничког
света збирке Плачем у тами, стоје две песме које апострофирају
две основне идеје књиге – да за песника нема живота без поезије и да сваки
сегмент живота може бити поезија, сагласно Хелдерлиновој тврдњи да је људска
егзистенција једино могућа као песничка, односно да „песнички станује
човек на овој земљи“.
За Драгана
Лакићевића песма има онтолошки статус – живот је близак карактеру и природи
поезије: „Све може бити поезија / ако говори песник“ („Карвер, хвала на
посети“) и живот, као папир, „пристаје на било какву судбину / само да буде
песма“ („Папир за песму“). Скраћенице, матични, телефонски и ISBN бројеви, листић у блокчићу, датуми, рокови – све може бити песма и све јесте песма када се
животно искуство непрестано претаче у песничко као код Лакићевића, за кога је
поезија, односно књига – религија. Али, с друге стране, поезија и живот стоје и
у некој врсти поларитета и антагонизма, отимајући од времена време за
себе, при чему су њихово „бојно поље“ свест и савест песника: „Напуштао сам
живот / због поезије // Напуштао поезију због живота // Не знам чега сам имао
више // Сад поезија напушта мене / због живота // А живот напушта поезију /
због мене // Хтео бих да сам свуда / а нисам нигде“ („Напуштао сам живот“).
Субјект поезије јесте сама песма, односно поезија. Различите
манифестације и видови под којима се појављују питања поезије (стварање,
однос поезије и живота, песнички дијалог са живим и упокојеним песницима,
белина папира, питање будућности поезије) сведоче песникову аутентичну слику
света и живота и граде његову аутопоетику.
Иако по
основном тону и атмосфери, меланхолији и носталгији над трошношћу и пролазношћу
свега, лако може да се подведе под лирику „меког и нежног штимунга“,
рефлексивни слој Лакићевићевих песама, изражен метафорама и песничким сликама,
сликама-симболима призора свакодневног живота и пошастима које су обележиле
наше доба (попут короне), као и оним евоцираним из прошлости, на догађаје, људе
који су обележили његов (књижевни) живот, носе неку врсту трансцендентног
оптимизма и поверења у тријумф поезије.
Поезија се ставља
у позицију медијума преко којег се остварује пуноћа смисла, а сама
позиција песничког субјекта мења се у односу на раније песме: песник заузима
неку врсту метафизичког видика над животом – његова перспектива је тријумфална,
али је тријумф сетан и носи „тамну енергију михољског лета“ („Трепери песма“).
Поред њега промиче живот – догађаји, људи, појаве и призори, промиче
поезија. Песнички субјект окреће се тишинама унутрашњег бића, чији су
простори белине – као и папира – несагледиви, али не и онеспокојавајући. Чулна
перцепција пуну меру остварује преко синестезијских слика – бело је време, бео
бескрај, бела даљина; све је у знаку вечне белине снега, као једног од
препознатљивих песничких симбола Драгана Лакићевића.
Чак су и
„пејзажна архитектура“ („Дрвеће Београда“) и „урбана архитектура“ („Улице
песника“), као спољашњи песнички простори у централним циклусима збирке,
такође у функцији наглашавања основне идеје о поезији као тачки свејединства
човека и света. Дрво и човек, нарочито песник, наликују један другом; они
су близанци, каже песник, и деле судбину историје и времена, немоћни
пред силама времена-варвара, које руши велике песнике попут стабала, и
савремених варвара који мењају лице града и паркова. Страдање је опште и
судбина пред силницима неизбежна. Идентификација песника и дрвећа диктира и
нешто другачији карактер песничког језика у самој збирци. Бели борови,
магнолија и вишња у Старом Кошутњаку, Чарапићев брест на Авали, пањ крај
језерца у Топчидеру – свему је, баш као и човеку, намењена иста судбина: пролазност.
Лирски
тоналитет песама тријумфује и онда када се осећа стишана атмосфера помирености
са судбином (и дрвећа, и човека) и када фуга смрти провејава кроз све.
То се нарочито односи на песме којима је обележено једно страхотно време,
година болести, 2020. Егзистенцијални простори живота мешају се и
сједињују са ирационалним просторима смрти – у песмама су мртви песници
живи (Новица Тадић на свом „небеском“ поткровљу, Стеван Раичковић за „небеским
столом“ Српске књижевне задруге), а лица живих људи више налик мртвима. У огледалу
смрти огледају се и песник и човек, при чему је немогуће заобићи магијско и
фолклорно значење огледала у повезивању са оностраним. Рилкеовски речено, и у
Лакићевићевој поезији нема овог и оног света, већ само постоји велико
јединство. А у њему, песник трага и за својим лицем и одразом „с оне
стране“ („шта ће бити с мојим песмама“), загледан у унутрашње космичке тишине
бића, где свој једини и прави одраз налази у песми која чека да буде
написана.
Политика, 19. септембар 2023, стр. 6.
Нема коментара:
Постави коментар