(Марија
Јефтимијевић Михајловић)
Овако недвосмислно и
аподиктично исказан став о љубави, можда би могао бити кључ за одгонетање дубоких
смислова и значења збирке Храм тишине,
Марије Јефтимијевић Михајловић јер указује на трансформишући смисао љубави која
и разграђује и изграђује биће. Јер, баш
као што вас крунише, љубав ће вас и разапети!(Халил Џубран). Она, како следствено томе происходи, посредством
љубави биће узводи на вишу раван самоспознаје јер га патњом прочишћава,
освешћује и посвећује у најдубљу тајну битисања у себи и Богу у себи. Будући да
је љубав ватра која сагорева танане крхке оквире бића те у њега усељава објекат
љубави, ту се по принципу спојених судова фузионишу два духовна супстрата и
постаје нешто ново, постаје целина која је квалитативно другачија од
парцијалних суштина, а лирско очитовање тог процеса се износи у многим песмама
збирке. (Ја нисам ја, што собом зовем,
увек си ти – Физули). И ако је, а у овом случају јесте, јединка отворена за
раст и подизање сопствених граница према вишим сферама, преображај почиње падањем
у бездан себе, опоравком и растом те и излечењем кроз изричај проживљеног
искуства и откривених спознаја о умноженом сопству.
Али бол у телу што налази
дом
Молитва је Души – не од овог света –
Она ми је гошћа стигла са
Небеса
И у њој су гости они моји
преци
И предака мијих сва
Божија деца –
И Она јемлада, и она је
вечна
И она је Патња и она је
Песма –
Песма од радости, песма
од спокоја:
„Христос Васкрсава, радости моја.
(„Душа“)
Збирку Храм тишине прате врло исрцпни надахнути
и аналитични предговори др Мирјане Бечејски која подробно осветљава ауторкин
духовни профил, везе са до тад оствареним поетичким стремљењима, као и
настојање да креативношћу оствари висок
ниво исказа које је увек вредновала код других, но да то буде на њен јединствен
начин. Да искорачи из познатог круга и оваплоти своју суштину. Ту је и поетички
пледоаје Марије Јефтимијевић Михајловић у којем даје тумачење речи, мелодије и
тишине бића у којој долази до искорака из индивидуалитета и узрастање на ниво
универзалија где се властитост уступа
свеопштем у име којег се пева.
Полазећи од семантике
наслова Храм тишине трагамо за
могућим значењима овог визуелног склопа речи из којег доминира слика храма из чије унутрашњости одјекује тишина као
посебан вид сакралности. И не можемо а да се не запитамо шта је ауторка све
скрила у ту тишину. Да ли је, а могло би бити, ово синтагма за поезију или за душу о којој пева у више песама.
Има изгледа да је
ауторкино поимање душе подобно Платоновом које подразумева раст душе, очишћење
душе која је заправо космичко начело што вуче ка праизвору и нужно га
посведочује кроз речено иако трага за
неизрецивим као највишим ступњем бића које је дубински спознало битак. Но, иста
врста спознаје а то се у више наврата варира, дешава се и самоспознаја уочавања
сопствених креативних потенцијала, до препознавања уникатности личног универзума који се транспонује у слике
као израз оспољене есенцијалности бића. У том слислу Гастон Башлар указује на
коресподенцију између душе и духа у творењу песничких слика што се може
применити и на поступак визуелизације духовних и душевних сензација у Храму тишине: „У много случајева се мора
признати да је поезија ангажовање душе. Свест повезана са душом је сталоженија,
мање интенционална од свести везане за феномене духа. У песмама се манифестују
снаге које не пролазе кроз сфере знања*(1). Дијалектика инспирације и
талента се расветљава ако се узму у обзир оба пола: душа и дух. По нашем
мишљењу и дух и душа су неопходни за проучавање феномена поетске слике у
њиховим разним нијансама, а нарочито су потребни да би се пратила еволуција
поетских слика од сањарења до извршења (...) Дух може да буде и опуштен, али у
песничким сањарењу душа бди*(2),
без напетости, одморна и активна“. Насловима циклуса: Обасјања, Сновиђења, Озарења, Спознања и Сагласја, који су израз феномена духовних сензација
поетеса ово вишеструко потврђују јер
указују на сливеност душе и духа који твори и који доводи до хармоније слика и интендираних значења.
Стога, свакао овде морамо
додати и Аристотелово поимање рационалне душе као anima intellectualis,
као разумско сагледавање феномена, узрока и последица збивања у поетеси и
свету, као могућност досезања до „непокретног покретача“ то јест Бога, Апсолута,
кроз домишљено и створено. И самостворено, односно до онога што се у песми
разоткрива као мишљено и специфично*(3)
(идентитетско) у односу на друге, маријинско, интелектуално и откривалачко и
њој самој. Отуда толико пута поновљен појам спознаја, или њене рефлексије у
сетлосним синтагмама, јер се у дубоким имагинативним понирањима у себе,
светлост личних домашаја проказала као суштина до које се стигло патњом, дакле
искуствено, трагањима кроз литературу, филозофију, антропологију, естетику и
историју.
У целини збирке потврђује
се интенционалност ка сазнајним исходиштима, укрштаја са временом, простором,
људима, али првенствено са сопственим ја које се раскрупњава и профилише кроз
дубоку мисаоност и филозофско поимање нужности и жуђења, егзистенцијалних
ограничења и духовних узлета у безмерје:
Треба изван круга ићи (...)
све мерљиво, с изразима
премерити немерима
оцртати бескрајима
путовати ка суштини, ка
нутрини
с Тајанственим се
сусретнути
себе с новим суочити
опет облик свему дати
- Безграничје Домом званти.
(„Треба изван круга ићи“)
Стапање бића и поезије
збива се у спознаји душе као средишта интуитивних спознаја, преображаја и
емоционалног и креативног потенцијала личности која све примљено умом и
хтењима, мора обожити амалгамом душевне силине која је ватра (Хераклит) да би се досегли духовни хорозонти који се
призивају кроз искуствено и пројектовано хтење чиме се поетеса приближава
Аполинеровом поимању Умности жарке
која је спој страсног изгарања над чудима егзистенције, интелектуалног
ангажмана и умних домета реализиваних у сопственој поетској филозофији која
досеже до радости откровења највишег смисла, стварања новог света, дела као
израза система сопствене мисаоности, поимања лепоте и одблеска своје духовне
егзистенције.
И није случајна насловна синтагма, храм
тишине, не само стога што живимо у време „буке и беса“ из којих је тишина
изгнана, (о чему врло мудро пише др Мирјана Бечејски у предговору) већ што је
тишина, одсуство звукова, она пуноћа егзистенције која је светлосно, логосно испуњење
празнине, насупрот вакума који убија креативност, тишина пуни поре бића и попут нежне свиле
обавија његову унутарњу рањивост. Она упућује ка мелодији космичких сфера које
су израз нечујне хармоније виших сфера духовног постојања где се јасно назире његошевска загледаност у
„миријаде сфера“, и логос се сам обзнањује у пробуђеном импулсу за новим обликом
битисања а то је почетак рађања песме, односно преображаја бића које стварајући
и само бива наново створено:
Ослушни, милошћу одјекује
васељена
Одаја је ова црквица наша
небеска
Љубим ли или целивам
Светлост
Што се из мог срца на твоје чело прелива.
(„Храм
тишине“)
Готово да је очигледан
пут који је поетеса, која је свесно или не, била потиснула своје песничке
стваралачке пориве, дубоко уроњена у тишину свеколике литературе коју је
деценијама помно истраживала и постигла озбиљне резултате у српској науци о
књижевности, на крају морала изронити целином свог сензибилног и обогаћеног женског
бића као поетеса преображене тишине која слови у њено име.
Сва она посвећеност
уметничким вредностима, људској мисаоности, естетици врхунских домета, па у
коначном и тежња ка спознаји Бога и обожењу, природно је изродила други део
синтагме, храм. И ова поезија јесете духовни храм у којем се слави све
узвишено, тежња за досезањем натчулних и метафизичких спознаја, лична
просветљења које долазе из љубави као пута, у смислу који му је Исус Христос
одредио, ја сам пут... дакле, искуство у разоткривању властитости као дела
божанске тајне која је вишим смислом надахнута и у чијем корену је семе Логоса
које је позвана да развије.
Ако се сагнеш довољно
ниско
Можеш дотаћи бездане
своје
Устремиш ли биће ка Богу
Видећеш себе и тамо горе.
Ал ниси само од праха и
блата
Нит су ти само небеса
дата –
Укрштај тај – мирна је тачка
У којој почиње мера твог
раста
Ка лику Творца у самом себи!...
(„Срећа“)
У том споју дуалности,
телесности и спиритуалности, садржана је имплицитна поетика ове танане поетесе где
се поезија поима као сакралност, посвећеност и подвижништво. Јер пре но што се
у тај храм уђе мора да се одстрани све профано и да се речима удахне свето миро
божанског послања да се кроз речено понови божја креација, да се створи нови
свет по мери поетесине душе, ума, духа, укуса и образовања. Стога је поезија
Марије Јефтимијевић Михајловић дубоко медитативна, проосећана и добро
промишљена с јасним поетичким циљевима осветљавања судбине човечанства,
сопствене историје и национа и властите посебности бића које се ослобођено
винуло да досегне врхунску лепоту и посведочи личне конструкцијске, естетске и
идејне домете. Да на личном примеру
покаже доследност у поштовању строго изграђеног система вредности с којим као
научник прилази уметничким делима које
тумачи и проучава.
Строга у обуздавању мисаоних и
еруптивних бујица емоцијом покренутих слика и процеса у развоју лирског сижеа,
она савршено осећа меру до које треба ићи како би поентирала у максимуму
мелодијског регистра који се складно слива са значењем тако да је свака
песма израз постигнуте хармоније
замишљеног и оствареног.
Тиховања љубави јесу созерцања
–
Молитва су чистој светлости у нама
Додири су ови
миропомазања
И свето је миро на нашим уснама.
Ми не постојимо – то су
обасјања
У Светлости овој тиха
нестајања
Ми не постојимо – то су озарења
Додири душа су наша вазнесења.
(„У светлости“)
Марија Јефтимијевић Михајловић у целини збирке,
без обзира на формално тематско-мотивско груписање у циклусе, (које Драган
Лакићевић у поговору темељно расветљава и са мотивске и фромалне стране, апострофирајући
њихове вредности), демонстрира стваралачку иницијацију у свет тајне која је
сушто сопство, посведочује искорак из општости бивствовања и улазак у
есенцијални сусрет са властитом суштином као непоновљивом божанском креацијом
јер је несумњиво да Творац у сваку
индивидуу уграђује посебан код, јединствену шифру (Јасперс, „Човек је шифра“) коју зрењем треба
спознати, растумачити и из ње рекреирати тај уникатни садржај кроз
новоствореног (и поетички освешћеног) себе. И ту есенцију индивидуалности
подићи до универзалних висина у којима се могу огледнути и други са сличним
тежњама и трагањима:
Кажи, изреци, слогом
посложи
Понорнице бића најтиши
шум.
Опевај, препевај у песму
преточи
Речи што ломе кости и ум...
Оснажи, окрилати, у птицу
претвори
Мисао којој висина је
дом.
Пусти од себе, пусти да плови
Звездана прашина, звезданим друмом...
(„Мисао“)
Како се постиже та
самосвојност? Као што видимо из појединачних песама, а и неких наслова, том
процесу нужно доприносе сусрети са другима, укрштаји и стваралачка прожимања
што ауторка јасно сугерише кроз апостофирање песника чија мисао ју је изводила
из хаоса свакодневице и посвећивала у храм тишине и трагања за одјецима у себи
као специфичном космичком „пријемнику“ који бележи оностране титраје универзума
у души и која жуди да самери сопствене дубине висинама духовних остварења која
су је богатила и изграђивала, јачала темеље њене духовности и жељене
самоартикулације. Стога тајна (Човјек
чојку тајна је највећа, П. П. Његош) као једна од носећих семантема збирке
добија разрешење у креативном одговору на питање, ко сам, иако се јасно
наглашава веза са прецима, и крвним и духовним. Препознатљива је и крипто
цитатност осим дословне у постављању мота као назнаке могуће везе са врхунским
узорима, као и са библијским постулатима и легендама. Дакле, ово што је
неизрециво тињало у мени и што је плануло како бих посведочила све те
преображавајуће процесе и проживљене сударе са собом и другима, сам ја – изнедрена
песма, као да чујемо одјек ромора који избија из ауторкине поетички изузетно
освешћене лирике. Јединствена и непоновљива сва од моје крви, мојих дрхтаја,
потонућа и мојих озарења. Јер, песма је она видљива мера умних, емоционалних,
естетских и етичких интенција аутора који је изнедри.
Тајна је највиши наук
спознања
Знање које у слави живи
Онима што ћутећи у буци
света
Говоре свештеним језиком љубави.
(„Језик љубави“)
Песма је како овде видимо
и онај скуп звукова (еуфоничност, рефрени, леонинске риме), и боја који нас
попуњавају како би се иницијални мук бића који одузима снагу заглушио и испунио
смирујућим тоновима хармоније коју рађа плодотворни сусрет са собом и другима (песма „Легура“, једна од најлепших у збирци). И како би се бесмисао празнине која
зјапи из често заглупљујућег јавног свакодневног дискурса, потро пронађеним
смислом самоисказивања у самоисцељујућој лепоти креативног чина. У случају
Марије Јефтимијевић Михајловић која је потомак солунца, народног хероја и која
је стасавала гледајући у остатке дворца Стефана Дечанског на брду изнад
Звечана, спретно се повезује историјско и лирско, и кроз Симонидине очи
апострофира се дијахринијски след и трагичних збивања у српској и
косовскометохијској јави, а у криптоцитатности се указује на улогу песништва и песника у сведочењима те
судбине простора и времена. Без патетике
која би чак била и разумљива јер је ауторка учесник тако трагичне збиље, она с
мером маркира трагичне моменте указујући на континуитет страдања српског народа,
али и на опстанак и васкрсавање. И на уметничко сведочење тих процеса (М.
Ракић, Симонида) и других у овој збирци: Уочи дана српског страдања, Винар
из Велике Хоче...
Да на крају кажемо да је
збирка песама Храм тишине, заправо
круна у стварању и израз синтезе
личности Марије Јефтимијевић Михајловић те и природно исходиште њеног
интелектуалног и духовног развоја јер на крајње софистициран начин указује да
су њени избори тема које је као научник истраживала, заправо били израз сушине
њеног уметничког бића које је носило и велики песнички потенцијал и тежило
савршенству. Сетимо се само наслова њених књига: Слика и идеја (поетика и
критика) све обухваћено насловом збирке Храм
тишине и формулисаном поетиком поезије као слике која обједињује чулно,
визуено и недокучиво. Потом, Миљковић
између поезије и мита, јер је ватра
која пламти из бића поетесе уткана у њене избрушене и светлосне песме, вероватно било оно што ју је и упутило да трага за песником ватре, заумног и трагичног; Знамења и значења у којима се разматра
однос између реченог и узначеног, такође...
Добар део онога је што је у тим књигама теоријски образложено, лирски је
транспоновано у ове песме које имају
дупло дно, јасан метаниво и увек двоструко зраче, лирски и аутопоетички, што је
посебан квалитет ове збирке јер поезију показује као вишеструку пројекцију ума
и емоција, вештине обликовања али и носиоца, стања, духовних зрачења и
раскошног спектра идејности и мисаоности што су главни атрибути ове озбиљне и у
науци потврђене ауторке, коју овде откривамо и као страсну, али и нежну и сензибилну
природу.
И да на крају поменемо Његошеве стихове: „Васкресење не бива
без смрти“, с којима се успоставља кореспондентан однос са стихом Марије
Јефтимијвић Михајловић са почетка текста, заокружују поетесино виђење снаге
љубави али и поезије као исцељујуће, просветљујуће и трајне моћи да посведочи
ватру у бићу које и страда због ње, али
се и уздиже помоћу ње до вечних суштина које човековом животу дају врхунски
смисао јер доводе до жарке умности
која обесмрћује и патње и жуђења
преображавајући их у чисту
спиритуалност која је бесмртна.
Нема коментара:
Постави коментар