Горан Лабудовић Шарло - ЈЕДНА ЈЕ ТИШИНА ТИША ОД СВИХ

 

  Искуство пређеног пута чини нас паметнијим, или би тако морало бити, бар код оног дела човечанства које тежи бољем и вишем од понуђене сваковрсне пролазности испуњене општом празнином, без духа или хуманизма. Живети сутра, то није био само слоган, како нам се чинило, то је садашњи човеков живот, после ког долази ново сутра са својим временом, позивницама, обавезама или догађајима.

Уместо да на такве изазове одговори искуством, човек се труди да у тренду тог сутра постави своје перцепције и видике кроз такозвани и-и однос: и волимо и мрзимо, и дивимо се и плашимо, и ћутимо речима и говоримо очима, у том хоризонту свакодневице ком покушавамо да дамо неки смисао. На другој страни, преко пута нас, такорећи, налазе се велики системи: економски, државни, медијски, политички...који човеку нуде другу врсту односа под именом или-или: или ћемо остварити профит или силазимо у губитак, или си на власти или у опозицији, или си на брду или под брдом. Некадашњи шрафови система посматрају нас као резервне делове система, и логично, осећају се као победници. Ми се тешимо да је њихово прошло, они се теше да је добро да ово данас до њих није дошло. Системи су, тако, у огромној предности у односу на људску заједницу и њене вредности. Савремени човек хтео или не хтео, живи у друштву предвиђања, одгонетања, обећавања и најава. Како се ми постављамо? Ми смо пуни очекивања! Очекивања су, јасно, будуће време. Тако би живот свакодневни, живот уопште, живот какав јесте, требало заменити изразом очекивања или још горе, чекање.

          Наша очекивања, чекања и нестрпљења, постала су свакодневица. Међутим, људско биће у неком тренутку схвата улогу и услугу тренда и моде, и прави отклон, покушава да своје лирско издигне, умије и ободри. Враћа се натраг да нађе себе, Бога, човека, хуманисту. Некада је тај повратак гласан, јаван, претеран, некада дискретан, пристојан и одмерен. То зависи од човекове природе.

Марија Јефтимијевић Михајловић дубоко је свесна наведеног и поезија коју читамо води нас познатим стазама, али на културолошки и филозофски начин. Корак даље. У песми Треба изван круга ићи, песникиња каже:''...разденути, разглобити/ снагом духа саломити/ све гранично, све угласто/ колосално, патуљасто/ све што облик трајни има/ с границама, оковима/ све мерљиво, с изразима...''. У песми Једноставност бележимо ове стихове: ''...Постоји човек...у њему човек...у њему Човек/ у њему Душа савршена као Песма''. У песми Срећа песникиња поручује: ''Ако се сагнеш довољно ниско/ можеш дотаћи бездане своје...''. Када посетимо Места која сањамо дочекаће нас уверљива слика: ''Из њих ће нам се тада/ неко драг и познат од пре рођења/ насмејати и рећи/ сад си Целина''.

          Лирски су одзиви Марије Јефтимијевић Михајловић и уређени као врт. Песникиња нема потребу да истиче присуство и важност Бога или Љубави више неголи то сам Бог и Љубав пожеле, стога сусрећемо тактилне и сталне ритмове и откуцаје: ''...благошћу благу Вест ми саопштаваш: / у почетку беше – Реч, која је Љубав''.

          Драган Лакићевић примећује у рецензији: ''Марија Јефтимијевић Михајловић, као да даје дефиницију своје поезије, певање Неизрецивог. То певање је лично, из сопственог бића и доживљаја света, као 'осећања Бога', али и опште 'мелодија космоса' као хармонија према којој се укупна духовност креће, из које све происходи''.

          Само се воли ћутањем, каже песникиња, док се пре тога, пре такве љубави дешавају разни покрети: нож се у јабуку крто засеца,/ небо громови бучно ломе,/ корак злочинца земљу рањава...Трагаоци за смислом живота посегну кроз поље бесмисла верујући да и туда треба проћи или пролазе јер за друго не знају. Колико је љубави потребно, људске или божанске, разумевања или пажње да сваки човек себе опет пронађе? Марија Јефтимијевић Михајловић има у песмама, рекли би, матерински осећај и филозофски постамент. Жене то умеју и знају. Стих: ''Једна је тишина тиша од свих тишина'' најбоље илуструје књигу ''Храм тишине''. Овај стих има вечност, дотакао је небо и земљу, спојио, повезао и залечио све наше галаме, потере, лутања и очекивања.

Данашњи човек би требао да ослушкује птице или откуцаје сопственог срца. Та тишина упућује даље, на помисао да више пута треба да се запитамо, да ли из нас говори похлепа или доброта. Да ли је данашња похлепа заправо доброта, а дехуманизација суштина постојања. Истина је, имамо овај један живот, али бомбардован са свих страна порукама да ћемо бити гладни и сиромашни, или ћемо порадити на себи па то нећемо бити. Познавао сам много људи који су ходали том стазом и многе одавно нисам срео. Колико год били силни у неком трену, данас су невидљиви. Похлепа и други ужаси су прождрљиви. Песникиња не нуди лек, не вида ране, не носи собом вишње силе, толико пута преметане и протнуте кроз нашу поезију као конац кроз иглу. Пева из животног искуства, лирског, научног, људског.

Лирска потка књиге песама Марије Јефтимијевић Михајловић је први план књиге. Тајна је у другом плану, његовој дубини и сликама, које ће пажљиви читалац дуго памтити.

Траг, часопис за књижевност, уметност и културу, година ХХ, књига ХХ, свеска LXCVII, март 2024, стр. 158-159.