Бранислав Матић – ПРИЗНАЊЕ

 

Призвао сам љескање прадуше

под твоје веђе, на лице твоје слућено.

Може се то убрати, с тим узлетети.

Али ти, лепа госпо, остани

само слика у биљурном раму

пред којом сам давно бдео.

Слика: Жељко Тоншић
(извор: https://www.facebook.com/photo/?fbid=38884842277&set=a.38883957277) 

Мало је да будеш Лилит, Анима,

варљива срећа збуњених младожења.

Мало је да будеш Ева.

Неми су титани, сирене,

ни Орфеј изгледа више не пева.

Зашто бих ти рекао да си насликана

баш мојом руком?

Зашто бих те пустио

да потонеш у таму?

Б. Матић, Острво, СКЗ, Београд, стр. 88.