ПАВЛЕ ФЛОРЕНСКИ, Писмо из 1905.

"Много пута сам почињао да Вам пишем и исто толико пута престајао са писањем. Необично би ми се хтело да будем у општењу са Вама, али Вам не писах (чак и сад не пишем оно што бих хтео), јер је мојим животом завладала - нека неизрецивост, и то до те мере да чак ни за самог себе не налазим речи, да у њих сместим своје унутарње биће. Само ми је једно јасно: свуд некакви тамни зидови, удари ако хоћеш и главом о њих, и опет ни рупицу нећеш отворити.

Од науке и философије, и њима сличних ствари, већ одавно сам дигао руке, и престао да сматрам да су оне "све". Управо тада сам почео да назирем, да је смисао и циљ нашег подвига и труда - општење са личношћу: не у "делатној љубави" и не у "служењу ближњем" (ни на то нисам гледао и не гледам као на "све"), него у додиру голе душе са голом душом. Ако постоји могућност да човек постигне нешто позитивно, то се може десити само у таквом додиру и кроз такво сједињење, у коме би бар два човека схватили један другога на свагда и до краја. Само у таквом додиру они се могу један другом открити као бескрајност. Увидео сам да је такво јединство - основа свега, и да је оно постулат целокупног живота. Но да ли је оно остварљиво? - То је за мене судбинско питање. И, премда у извесним моментима оно (јединство) изгледа пуна стварност, у другим опет - оно ишчезава бесповратно, остављајући иза себе границе и провалије међу личностима. Тада изгледа, да сви напори да се оне премосте, остају тужна и бесмислена људска мука... Човеку није потребан пријатељ, па ма он био геније, он се не нуждава у умним, префињеним и финим односима, њему је потребан једноставно Друг, и топли, целосно људски односи, такви односи, када дају себе, а не своје, и узимају мене, а не моје. Да ли је то могуће? Ако није, онда се сав живот обавија безизлазно мрачним покривалом, зато што без тога постаје немогуће и било какво стваралаштво и делатност. Јер "дела" сама за себе, неосветљена личним односима, изгледају ми исувише непотребна. Сва "дела" имају за мене само символичку вредност, тј. уколико она изражавају и служе личном општењу, не унутрашњем савезу.

Може бити, с философске и књижевне тачке гледишта, ја овог момента говорим сувише наивно и површно. Али кад живот ишчезава, човеку није до "дубина", и кад се не бави ничим од онога што је једино на потребу. Ја не желим "дубине", не треба ми књижевност, не требају ми "дела" и стваралаштво, иако бих можда могао да дам нешто генијално. Апсолутна вредност, познање Бога, не зависи од нас, оно се не среће "кроз огледало у загонетки" - у немирном коловрату символа поезије и философије; а нама требају не стидљиви осмеси Мудрости, но - све или ништа! Додирнути Бога руком, ако је то могуће, - мислим да је могуће само кроз душу другога, Друга; и тиме све испунити сазнањем стабилности, ухватити се руком за "мишицу Силнога" ... Остало ће све бити благословено, свето, добро, али не сада него тада..."