ФРИДРИХ ШЛЕГЕЛ, Иронија љубави

Дух је природна филозофија.
...

Оно што се обично назива умом, само је једна врста ума, наиме она разблажена и водњикава. Постоји и јаки, ватрени ум, који духовитост заправо чини духовитошћу и ваљаном стилу даје оно еластично и електрично.

...

Поезија се може критиковати само поезијом. Суд о уметности који сам није уметничко дело, било у материји, као приказ нужног утиска у његовом настајању, било по лепој форми и либералном тону у духу старе римске сатире, уопште нема грађанско право у царству уметности.

...

И филозофија има своје цветове. То су мисли за које се никад не зна да ли их треба назвати лепим или духовитим.

...

Свеколики живот по свом пореклу није природан, него божански и људски; јер он мора потицати од љубави, као што не може бити разума без духа.

...

На шта сам поносан и смем да будем поносан као уметник? На одлуку која ме заувек одваја и изолује од свега ниског; на дело које божански прекорачује сваку намеру и чију намеру нико неће научити до краја; на способност да обожавам оно што је савршено и стоји ми насупрот; на свест да сам кадар да подстичем другове у делатности која им је најсвојственија, да све што стварају буде за мене добитак.

...

Обликујте свој живот само људски, тиме сте већ довољно учинили; али висину уметности и дубину науке никада нећете досегнути без божанског.

...
Музика је сроднија моралу, историја религији: јер ритам је идеја музике, историја, међутим, иде на оно примитивно. 
...

Живи се само уколико се живи по својим сопственим идејама. Принципи су само средства, позив је сврха по себи.

...

Ко открива тајну чаробне књиге уметности и ослобађа затвореног светог духа? – Само сродан дух.

...

Нико не разуме самог себе уколико је само он сам а не у исти мах и неко други.

...

Ако човек већ има склоности ка апсолутном и не може да је се лиши, онда му не преостаје други излаз до да сâм себи увек противречи и да повезује супротстављене екстремитете. Тај став противречности је доживео неумитну пропаст и човек може само да бира да ли ће се притом држати пасивно или ће ту нужност, признајући је, уздићи до слободног делања. 

...

Ако хоћеш да продреш у унутрашњост физике, посвети се мистерији поезије.

...

Изворна љубав никад се не појављује чиста, него у разноврсним омотима и обличјима, као поверење, као скрушеност, као молитва, као ведрина, као верност и као стид, као захвалност; најчешће, међутим, као чежња и као сета. 

...

Твој циљ је уметност и наука, твој живот, љубав и образовање. И да не знаш, на путу си ка религији. Спознај то, и сигурно ћеш досећи циљ.

...

Женама је мање потребна поезија песника, јер је њихово сопствено биће поезија.

...

Мистерије су женског рода; радо се скривају, али ипак хоће да буду виђене и одгонетнуте.

...

Молитва филозофа је теорија, чисто посматрање божанског, прибрано, мирно и ведро, у тихој усамљености. Спиноза је идеал за то. Религиозно стање поете је страственије и већма испуњено саопштењима. Оно што је на почетку јесте ентузијазам, на крају остане митологија. Оно што лежи у средини има карактер живота, све до различитости сполова. Мистерије су, као што је већ речено, женског рода; оргије хоће да у веселој распуштености мушке снаге превладају и оплоде све око себе.

...

(Новалису) Не лебдиш ти на граници, него су се у твоме духу присно прожеле поезија и филозофија. Твој ми је дух био најближи код тих слика несхваћене истине. Оно што си ти мислио, мислим и ја, оно што ја мислим, ти ћеш мислити или си већ мислио. Постоје неспоразуми који потврђују највише сагласје. Свим уметницима припада свако учење о вечном Оријенту. Тебе именујем уместо свих других.

Фриих Шлегел, Иронија љубави (избор из дела), изабрао и превео Драган Стојановић, Zepter Book World, Београд, 1999.