Лепоту је могуће прегорети. Остаје,
тад, жеђ за сазнањем. Па и она може уминути, као болна чежња, треперава
радозналост, напета тежња. Али, и кад прегори, лепота која је произвела миље
што се постоји у свету, дакле која се остварила у свом највишем одређењу: да
живот учини драгим и слободним од ужагрене воље – не може се заборавити,
обезвредити, езгистенцијално „превазићи“; не може се остати без видљивих и
невидљивих трагова, без препознатих и непрепознатих дејстава. Као што љубав
може проћи, али и вољено биће, са својом лепотом или без ње, са лепотом свога
постојања свакако, никада не престаје да буде ослонац егзистенције онога који
је волео. Љубав је непролазна, и када прође, и када је више нема, а са њом, на
исти начин, непролазна је и лепота која је учествовала у њеном рађању и
трајању. У том смислу, човек може прегорети и себе, ако није волео. Уколико фасцинација лепотом није прерасла у
љубав, такво прегарање није немогуће. Оно, додуше, није ни нужно, крај свих
осујећења и свакаквих пораза, пошто се човек езгистенцијално ослања и на много
шта друго. Важност лепоте због тога није мања. Проживљена љубав, као и срећа, чине човека неугрозивим. Можда се стога мудри на крају приклањају
лепоме[1],
знајући колико је недовољна, уколико
не уздигне човека до тога да му је драго што се нашао у свету. Пробијање
препрека које запречују егзистенцијалну путању ка љубави тражи најбољу човекову
енергију. И када ова постоји, ништа не јемчи да ће пробој успети и љубав се „остварити“,
уколико друге изукрштане, збркане силе („воље“), које одређују човеков положај
у свету, томе некако не погодују. Љубав не зависи напросто од хтења да се воли.
Миље љубави, када је ту, надилази и вољу, и лепоту, па и сâм свет у коме се у
датом тренутку живи – у томе је изузетност тог миља.
Ако лепоту прате мржња, патња или
несрећа (а несрећа може да опализира у врло много нијанси), она појачава
човекову угроженост, ионако увек могућу или већ присутну. Мудрац, који се, „на
крају“, приклања лепоти, зна да њу треба волети и – да волети је без лепоте
постојања лако може да постане мање или веће саморањавање. Лепа Јелена, са
своје стране – тако нам је речено – зна каква је то судбина када фасцинираност
њоме доводи до тога да не бива поштеђен чак ни сâм опстанак онога ко се
фасцинацији предао: та залуђеност, којој је тешко отети се, квари и уништава
живот у достојанству или било какав.
Ипак, уза све што се мудроме открива и
скрива, извесно је да без икакве лепоте лепота постојања никако не би била
могућа. Стога је тако важно, и спасоносно, да лепоте увек негде има. Описана у књижевности, она напаја читаочеву
егзистенцију, и када указује на могућу лепоту постојања, и када се показује да
се ова није досегла. Нерасветљен јаз између постојања лепог бића и лепоте
постојања јесте јаз нетрансцендиране ругобе и зла које се чини неумитним. Када
је уметношћу овај јаз расветљен, лепота, и кад је угрожена или оскрнављена, и
кад је срећна и извор је среће, подстиче ону човекову енергију која не верује
беспризивно у неумитност зла и сваким својим покретом ради на превазилажењу
ругобе.
Д. Стојановић, Лепа бића Иве Андрића, Филолошки
факултет, Београд, 2012.
[1] Алузија на Хелдерлинове стихове:
„Ко промислио је оно најдубље, воли оно што је
најживотније,
Узвишену
младост разуме онај ко је погледао у свет,
И
често се на крају
Мудри
приклањају лепоме.“
(Прим. М. Јефтимијевић Михајловић)
Нема коментара:
Постави коментар