КАРЛОС КАСТАНЕДА, Друга синтакса

Је ли свемир заиста имао почетак?

Је ли теорија великог праска истинита?

То нису питања, иако звуче као да јесу.

Је ли синтакса којој су потребни почеци, развоји

и завршеци као чињенични искази, једина постојећа синтакса?

То је право питање.

Постоје и друге синтаксе.

Ево једне, на пример, која захтева да се различитост

интензитета узме као чињеница.

У тој синтакси ништа не почиње и ништа се не завршава;

тако рођење није чист, јасно издвојен догађај,

него посебна врста интензитета,

што важи и за сазревање и за смрт.

човек с таквом синтаксом, прегледајући своје једначине,

закључује да је израчунао довољно различитих интензитета

да може са сигурношћу рећи

како свемир никада није почео

и никада неће завршити,

већ је пролазио, пролази и пролазиће

кроз бескрајна колебања интензитета.

Тај би човек с правом могао закључити да је сâм свемир

бојна кочија интензитета

и да се човек на њу може укрцати

како би путовао кроз промене без краја.

Све ће он то закључити, и много више,

а да можда никада неће схватити

како само потврђује

синтаксу свога матерњег језика.

К. Кастанеда, Активна страна бесконачности, с енглеског превела Нада Вучинић, прилагодила М. Јефтимијевић Михајловић