Свако има свог Фауста, рекао бих. Свако има једну такву књигу. Можда чак и две, иако мислим да је то много. Ја имам тога у неколико мојих књига. Мој Фауст, ако тако могу да кажем, показује своје лице, идеје, мисли, и у „Проклетој авлији“ и у „Разговору с Гојом“, а има га, и то доста, и у неким записима, нарочито у „Јелени, жени које нема“. Многима није било јасно, када сам објављивао те записе – шта хоћу, јер је то, наизглед, одударало од неких мојих већ познатих „реалистичких“ књига. Право да вам кажем, хтео сам ту нешто друго, нешто мало слободније – нешто од поезије, коју сам одавно престао да исписујем, а која је неопходна свакоме прозном делу. Наравно, у разумној количини.
Зар такав човек, у коме је вечито седео бес стваралаштва, вечито опседнут, опчињен и заузет својим крупним и ситним послом – може бити пријатан саговорник? Ман каже, на италијанском, сумњам. Дубито.
И ја то кажем. Али, понекад, изненада, у неким околностима другачијим, где се стваралаштво губи из вида, можда је и могуће то. Признајем, раније док сам био чиновник – било је могуће да некоме будем и пријатан саговорник, оно, знате, о свачему да причамо. Касније, када је „бес стваралаштва“ превагнуо – и ја сам се осамио и више се одвојио од људи. Самоћа је у таквим приликама најбољи пријатељ, па и узданица.
Раде Војводић, Судбина уметника: разговори с Ивом Андрићем, „Дечје невине“, 1989.
Нема коментара:
Постави коментар