ИВАН А. ИЉИН, Духовни смисао бајке

Она ни на шта не обавезује, никоме ништа не намеће, ништа не захтева. „Ако ти се не свиди - не слушај“... Она је као цветић, али не вртни, не намерно израстао и вештачки, већ као пољски цветак који се сам сеје, сам укорењује, сам листиће истерује и чашке отвара, Божијим сунашцем се греје, Божијом кишицом измива, Божијом птичицом је опеван, Божијој пчелици мед свој предаје. И мед је рај – чудесан, миомирисан – не даје се гордоме умнику, једном од „школованих“, већ га пчела подари само једноставном и мудром пчелару.

***

Стотине година се скупља тај миомирис у неприметним и непознатим душама људским, у руским душама које непримећене цветају и незнано прецветавају на пољима наше отаџбине. Стотине је и хиљаде година томе недрењу националног духовног искуства, скривеног и развијаног у руским народним бајкама.

***

Не слушајте бајку при светлости дана или скептичне и бескрилне свести. Бајку ваља слушати увече, или ноћу, у зачараној тами која скида са ствари познати и једнозначни изглед и придаје им нови лик, неочекиван и тајанствен. Бајку ваља слушати осутоњеном свешћу на граници полусна и полуободрености. У сусрет бајци треба да се отворе хранилишта и јаме несвесног, где душа живи младеначки, сједињујући дете са мудрацом; где опстаје на дечији начин, „глупа“, и не стиди се те своје глупости; где је на дечији начин поверљива и искрена, где беспомоћно пита и двоуми се, где се беспомоћно плаши и ужасава; где више не измишља „шалу“ и не „игра се“, већ се запућује у бајку са свом озбиљношћу и страшћу наде и очајања; где се већ и не сећа шта је то „игра“, јер у суштини то више и није игра, него живот, сам живот – и борба, и победа, и догађај.

***

А ми – ако се мучимо, ако тражимо општење са нашим народом, ако примишљамо наше судбине, ако размишљамо о нашој несрећи, или за претешки и опасан живот приправљамо нашу децу – седнимо заједно с Пушкином под зелени храст наше Русије, и нека нам наш мачак мудријаш започне своје песме и доприча своје бајке.

Реч на вечери руске бајке у Берлину, 3. маја 1934.

Извор: Svetlostvostoka.blogspot.com