***
Стотине година
се скупља тај миомирис у неприметним и непознатим душама људским, у руским
душама које непримећене цветају и незнано прецветавају на пољима наше отаџбине.
Стотине је и хиљаде година томе недрењу националног духовног искуства,
скривеног и развијаног у руским народним бајкама.
***
Не слушајте
бајку при светлости дана или скептичне и бескрилне свести. Бајку ваља слушати
увече, или ноћу, у зачараној тами која скида са ствари познати и једнозначни
изглед и придаје им нови лик, неочекиван и тајанствен. Бајку ваља слушати
осутоњеном свешћу на граници полусна и полуободрености. У сусрет бајци треба да
се отворе хранилишта и јаме несвесног, где душа живи младеначки, сједињујући
дете са мудрацом; где опстаје на дечији начин, „глупа“,
и не стиди се те своје глупости; где је на дечији начин поверљива и искрена,
где беспомоћно пита и двоуми се, где се беспомоћно плаши и ужасава; где више не
измишља „шалу“
и не „игра
се“,
већ се запућује у бајку са свом озбиљношћу и страшћу наде и очајања; где се већ
и не сећа шта је то „игра“, јер у суштини то више и није
игра, него живот, сам живот – и борба,
и победа, и догађај.
***
А ми – ако се
мучимо, ако тражимо општење са нашим народом, ако примишљамо наше судбине, ако
размишљамо о нашој несрећи, или за претешки и опасан живот приправљамо нашу
децу – седнимо заједно с Пушкином под зелени храст наше Русије, и нека нам наш
мачак мудријаш започне своје песме и доприча своје бајке.
Реч на вечери руске бајке у
Берлину, 3. маја 1934.
Извор: Svetlostvostoka.blogspot.com
Извор: Svetlostvostoka.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар