МАРГЕРИТ ЈУРСЕНАР, "Луд од радости!" - Требало би рећи: "Мудар од бола"

 Надам се да ова књига никад неће бити читана.

*

Међу нама је више од љубави: саучесништво.

*

Кад си одсутан, твоја се фигура шири дотле да испуњава васељену. Прелазиш у флуидно стање, стање утвара. Кад си присутан, она се згушњава; домашаш концентрације најтежих метала, иридијума, живе. Умирем од тог терета кад ми падне на срце.

*

Усамљеност... Не верујем као што они верују, не живим као што они живе, не волим као што они воле... Умрећу као што они умиру.

*

Никада нећу бити побеђена. Бићу побеђена једино побеђујући. Свака осујећена замка затвара ме у љубав која ће најзад бити мој гроб, живот ћу завршити у тамници сазданој од победа. Једино пораз открива кључеве, отвара врата. Да би домашила бегунца, смрт мора да се покрене, да изгуби своју непомичност која нас наводи да у њој препознајемо круту супротност животу. Она нам пружа крај лабуда погођеног у пуном лету, крај Ахила уловљеног за косу због ко зна којег мрачног Разлога. Као за жену угушену на трену своје куће у Помпејима, смрт само продужава у други свет ходније бекства. Моја ће ми смрт бити од камена. Познајем мостиће, покретне мостове, клопке, све поткопе Судбине. Ту се не могу изгубити. Да би ме убила, смрти је неопходно моје саучесништво.

*

Нема несрећне љубави: поседује се само оно што се не поседује. Нема срећне љубави: оно што се поседује, то се не поседује више.

*

Немам се чега бојати. Дотакла сам дно. Од твог срца не могу пасти ниже.

*

Где да нађем спас? Испуњаваш свет. Побећи ти могу само у тебе.

*

Узалуд се мењам: моја коб се не мења. Свака фигура може да буде уписана унутар једног круга.

*

Не дати се више, то значи дати се још. Жртвовати се.

*

Злочин је лудака у томе да он себе претпоставља. Ово богохулно самоистицање ми је гнусно код оних који убијају, а ужасава ме код оних који воле. За те је тврдице вољени створ још само златник око којег грче прсте. Он није ништа до бог: једва нека ствар. Опирем се да те претворим у предмет, ма био то и Вољени Предмет.

*

Могао би у једном једином комаду да се срушиш у ништавило куда одлазе мртви: утешила бих се ако би ми завештао своје руке, без тебе, необјашњиве попут руку мермерних богова прометнутих  у прах и креч њиховог сопственог гроба. Оне би надживеле твоје чинове, надживеле јадна тела која су миловале. Између ствари и тебе, не би више служиле као посреднице: саме би биле преточене у ствари. Поново чедне пошто ти више не би био ту да их учиниш својим саучесницама, тужне попут хртвова без господара, збуњене попут арханђела којима ниједан бог више не издаје наредбе, твоје залудне руке почивале би на коленима таме. Твоје отворене руке, немоћне да пруже или узму икакву радост, оставиле би ме да паднем попут сломљене лутке. У висини њиховог чланка целивам те равнодушне рукекоје твоја воља више не истрже из мојих; милујем плаву артерију, стуб крви која је негда непрестано попут изворске бујице текла из тла твога срца. С кратким задовољним јецајима полажем главу као дете међу те дланове пуне звезда, крстова, понора за оно што је била моја судбина.

*

Волети затворених очију, то је волети као слепац. Волети отворених очију, то је можда волети као лудак: избезумљено прихватати. Волим те као лудакиња.

*

У све догађаје живота ступа се девичански чисто. Плашим се да се у њима нећу снаћи са својим Болом.

*

Бог који хоће да живим наложио ти је да ме више не волиш. Не подносим баш срећу. Недостатак навике. У твоме наручју могла бих само умрети.

*

Познавала сам увек само обожавање или раскалашност... Шта то казује? Познавала сам увек само обожавање или самилост.

*

Када губим све остаје ми Бог. Ако изгубим Бога, поново налазим тебе. Не може се истовремено имати неизмерна ноћ и сунце.

*

Нећу пасти. Стижем до средишта. Слушам откуцавање незнано којег божанског часовника кроз танку телесну преграду живота испуњеног крвљу, дрхтајима и даховима. Близу сам тајанственом језгру ствари као што смо ноћу понекад близу неком срцу.

*

Када те поново видим, све изнова постаје прозрачно. Пристајем да патим.

*

А ти одлазиш? Ти одлазиш?... Не, ти не одлазиш: ја те чувам... У рукама ми остављаш своју душу попут неког огртача.

*

Боже мој, предајем своје тело у твоје руке.

*

Каже се: луд од радости. Требало би рећи: мудар од бола.

*

Поседовати је иста ствар што и спознавати: Свето писмо има увек право. Љубав је чаробница: познаје тајне; она је рашљарка: познаје изворе. Равнодушност је ћорава; мржња је слепа; оне посрћу једна уз другу у јарак презира. Равнодушност ниподаштава; љубав зна; она сриче пут. Треба уживати у некоме бићу да би се имала прилика да се оно посматра наго. Било је потребно да те волим да бих разумека како је најосредњија или најгора од личности људских достојна да тамо горе надахне вечито жртвовање Бога.

*

Томе је шест дана, томе је шест месеци, томе је било шест година, то ће бити за шест векова... Ах, умрети да би се зауставило време!...

*

Љубав је казна. Кажњени смо што нисмо могли да останемо сами.
        *

Треба волети неко биће да бисмо се изложили опасности да због тога патимо. Треба те много волети да бих остала способна да те одболујем.

*

Не могу да одолим да у својој љубави не видим неки истанчани облик разврата, смицалицу да ми прође Време, да се ратосиљам Времена. Задовољство изводи усред неба принудно слетање, у буци мотора помахниталог од последњих трзаја срца. Молитва нас пење у лебдећи лет; душа за собом повлачи тело у вазнесењу љубави. Да би вазнесење било могућно, неопходан је неки бог. Ти имаш тачно онолико лепоте, заслепљености и захтева колико је довољно да би оличавао Свемогућег. Од тебе сам у недостатку бољег направила кључ свог свемирског свода.

*

Духа? У боли? Много је соли у сузама.

*

Престати да будеш вољена, то значи постати невидљива. Не запажаш више да имам тело.

*

Између смрти и нас, понекад је само танушност једног јединог бића. Кад се то биће уклони, остаће једино смрт.

*

Како би било отужно бити срећан.

*

Сваку од својих склоности дуговала сам утицају случајних пријатеља, као да сам свет могла да прихватим само посредством људских руку. Од Хијакинта ми је склоност према цвећу, од Филипа склоност према путовањима, од Целеста склоност према лекарству, од Алексиса склоност према чипкама. Од тебе, зашто не, склоност према смрти?

*

Нећу се убити. Мртве брзо заборављају.

*

Срећа се гради само на темељима очаја. Верујем да ћу моћи почети са грађењем.

*

Нека нико не буде оптужен за мој живот.

*

Није у питању самоубиство. У питању је само да се потуче рекорд.

М. Јурсенар, Ватре (одломци), с француског превео Јовица Аћин, „Рад“, Београд, 2001.