Уметност и поезија имају над психологијом као
егзактном дисциплином ту предност што оне, поступком ствараоца и тумачењем читаоца,
могу увек да задрже малу резерву у односу на свет езотерике и мистике који
стварају. За читаоца, тај свет може у коначном свођењу бити само симбол,
алегорија, позивање или упућивање на нешто сасвим реално, у домену свакодневног
чулног искуства. Што се мене тиче, задовољићу се овом приликом да изнесем једно
методолошко становиште у стварима које покрећу дилеме овакве врсте. Истина није
једноставна, исцрпена или исцрпива, статична и дата једном заувек. Она је
продуктивна, динамична, поливалентна, противречна, неисцрпна. Она се суочава са
више равни посматрања, приступа и начина на који егзистира оно што се посматра.
Правци њеног пружања одговарају у основи, али само до једне мере или до једног
степена структуре или супструктуре, некима од битних моћи које су својствене
човеку као сазнајно-емотивном језгру рационалне комуникације. Човек наиме може,
али само до једне границе, да непосредно, својим чулима, прати збивања у
материјалном и духовном простору којем припада. За даље или су неопходна разна
помагала (за атомски, субатомски или космички свет) или пак не помажу никаква
помагала јер су баријере између нас и истине, у сфери вансвакодневног искуства,
још увек непробојне, па смо упућени на крајње субјективна сазнања која не
подлежу законима каузалности и пре су приступачна ирационалном надахнућу и
езотеричним техникама (интуиција, телепатија, прекогниција, „déjà vu“)
непознатог
порекла и суштине, али веома често евидентног дејства, која се пре граниче са
ирационалном енергијом неголи што се крећу у сферама рационалних или рационално
контролисаних процеса.
Зато постоје, независно једна од других, научна,
филозофска, егзактна, песничка, стваралачка, интуитивна и екстрасензорна
сазнања и истине. Пошто су ова последња тек у наше време постала предмет
обимних, а изгледа и озбиљних, истраживања у области егзактних наука, али су
још увек тек на почетку, рано је говорити о њиховим резултатима као и о томе да
ли ће се, и ако хоће, онда: како ће се и у ком смислу морати да промени
постојећи поредак сазнања и истинâ. Што се мене тиче, чини се да је најбоље
прихватити њихову аутономију а то значи равноправност и узајамну толеранцију.
З. Глушчевић, Књижевност
и ритуали, СКЗ, Београд, 1998.
Нема коментара:
Постави коментар