ДУШАН МАТИЋ, Донећу ти цвеће

Донећу ти цвеће што расте у сновима

чудно разроко грдно и грдобно

донећу ти цвеће усамљеника

снове оних којима љубав није одговорила

донећу ти цвеће што расте у пустињама

непојамно отровно опојно и слепо

донећу ти ватре што букте у грозницама

ватре што се не гасе ватре од којих се умире

донећу ти цвеће што ниче у мочварима

цвеће од кога се нећеш никад да излечиш

донећу ти мирисе свих мора свих сахара

мирисе од којих се никад нећеш да пробудиш

донећу ти све мржње да рисови те оне чувају

донећу ти све маске да невидљива ми будеш

донећу ти незајаженост своју да у теби занавек гладује

донећу ти бескрај да се никад више натарг не повратиш

донећу ти све навике тешке гривне да смире

руке ти немирне све сумње да вежу нестално ти срце

донећу ти све радости јаке ко зачине истока

да те сломе и будеш тиха као река понорница

донећу ти цвеће наших небеса

донећу ти цвеће наше крви

донећу ти небо наше крви

донећу ти крв нашега цвећа

донећу ти крв наших небеса

донећу ти небо нашег цвећа

да кружиш у мени ко звезде што у ноћи смешно и сметено круже

да си ми крвоток живота да си ми крвоток смрти.